Jedanaesti šesti. To je današnji dan. Na današnji dan, zauvijek ostavljam osnovnu školu, krećem u srednju i zaboravljam one kojih se ne želim sjećati. Napokon! Pojma nemate koliko sam dugo ovo čekala, da pljunem pred groznu školu u koju idem, da je zauvijek zaboravim, da prestanem biti ovisna o dobroj volji ljudi oko sebe.
Prošla sam s pet. Lomila sam se da bih prošla s pet, a jučer sam gotovo dobila slom živaca zbog toga. Prosjek iz matematike mi je bio 3.68, a ona mi je uporno htijela uvaliti trojku. Mjesec dana. Toliko sam je molila da me pita. Pisala sam testove, točno odgovarala, pisala zadaće, to njoj nije bilo dovoljno. Razgovarala sam s razrednicom, slala roditelje u školu. Da bi je jučer, zadnji dan, jedva nagovorila da me pita. Sve sam joj točno odgovorila, svaki detalj, njoj to nije bilo dovoljno. Cijeli sam joj se jučerašnji dan uvaljivala da me pita, ali doslovno. Tjerala me van iz učione, vrijeđala me, izderavala se na mene. Razgovarala sam s razrednicom (hvala Bogu, moja razrednica je zaista dobra duša, ona je također žicala profesoricu da mi da četvorku). Zadnji sam, pokušala sam joj se uvaliti, ona me istjerala. Ne znam što mi je bilo pukla sam. I hvala Bogu što mi je se više nije dalo trpit. Izderala sam se da me sada zapravo baš boli briga, da ću imat tri, da se zbog nje neću moći upisati u školu koju hoću i zalupila vratima. Pobijegla sam u WC i plakala, a krava iz matematike slala je okolo da me pronađu i da će me pitat (sada kada sam se pred cijelim njenim razredom izderala i osramotila je). Sada sam ja odbijala, rekla sam da me baš briga.
Onda su po mene poslali moju razrednicu da razgovara sa mnom. U međuvremenu me Brda (ona ista koja mi je odbila pomoći nekoliko mjeseci prije) tješila i pokušavala nasmijati. Rekla je da sam se tresla kao da sam imala groznicu. Na kraju sam razgovarala s razrednicom. Ona mi je dala do znanja da je nepotrebno plakati, da će ona sve srediti.
Zaista, drago mi je što je moja razrednica tako dobra, što se toliko trudi oko mene i cijeloga razreda. Bolju razrednicu stvarno nismo mogli imati.
Danas pak sam išla s razredom (pola razreda, zapravo) na Ježevo. Na placu smo kupili potrebne namirnice za roštilj. Išli su Ljuba, Tea, Cico, Bubi, Žac, Joža, Luce, Kašlja, Anika, Nina, Dora, Jurmanka, Klara, Iva i ja. Kasnije, kad smo došli do Ježeva, pridružili su nam se Batur, Hrga, Hozz i Draško, koji su živjeli tamo u Čiču. Išli smo pješke, oko jedan popodne, pola nas je crklo od umora. Svi su bili tamo - Osmi a, b, c, d, Hribarovci, ekonomska, kuharska, tehničari, gimnazije... Bila je gužva. Imali smo roštilj, divljali, bacakali se u vodu... Ja se nisam kupala. Nisam baš toliko samouvjerena da se pokazujem igdje drugdje u kupaćem kostimu osim na bazenu na treningu (ponekad stvarno znam biti sramežljiva), pa sam ja bila obučena, sjedila i gledala. Svoju simpatiju kako divlja s drugima. Kraj mene, moja je prijateljica gledala svoju simpatiju kako divlja s mojom simpatijom. Zaljubile smo se baš u dečke u omjeru (iako je njen stariji od moga XD).
Odjednom, Ljuba se sjetila da je tamo malo 'prenapučeno', pa smo se premjestili na Malo Čiče. Ondje su me bacili u vodu (a mobitel u džepu, haha), pokvario mi se mobitel. Svi smo na tren umrli od smjeha, a zatim, bilo je vrijeme za špricanje i bicigin. Tko je prejako udario loptu ili je promašio, bio bi zgnjuren i pošprican. Gotovo svi smo se kupali u obleki i bilo nam je prezakon.
Dino je prokrijumčario vino. Gotovo svi su probali malo, ali kažu, bilo je odvratnog okusa, stoga su dosta togs prolili u vodu. "Napit ćete ribe!" vikala je Cico.
Kasnije, krenuli smo roštiljati. Vatru nismo mogli upaliti jedno sat vremena, a onda je došao neki čovjek, prerano nam bacio ugljen u vatru i vatra se ugasila. A zatim, došla je naša legendarna raska s našom legendarnom učiteljicom! Na satu razredne zajednice raska je plakala, čitajući deset rečenica koje ljudi pomisle o svojim roditeljima u različitoj starosti.
Da ne duljim, naša legendarna raska je upalila vatru, a za nekoliko minuta, imali smo odličan roštilj! Ali, svi su dobili dva ćevapa, jedan ražnjić i pola hrenovke. Najžešće mi je bilo kak su svi (koji puše) vadili cigarete dok nje nije bilo, dok je nje bilo i kad je ponovo otišla.
Raska i učiteljica su otišle, a mi smo pokupili smeće koje smo napravili i krenuli maraton od Čiča do Gorice. Draško, Hrga, Batur i Hozz su već živjeli u Čiču, stoga su oni sam prešli preko ceste. Kraj piste je Tein stari pokupio Teu. Došavši u Goricu, kraj placa, Anika nas je pozdravila i otišla kući. Ostatak, nas trinaestero, otišlo je u Megić sa 120 kuna, koliko nam je ostalo i uživali smo u hamburgerima i sladoledima. Na blajni me zaustavila ženska i pitala: "Kaj ti to piše na majici?" Naime, nosili smo majice za kraj osmog razreda, bordo boje, s bijelim slovima. Iza su bili potpisi, a naprijed je pisalo: 'Stara me rodila, raska odgojila, Megić nahranio, Kvaternik sahranio'. Žena me slikala u toj majici, a kasnije i sve nas ostale. Prije nego što smo otišli, svi smo dobili gratis sladolede.
Ljuba je umirala od znatiželje i htijela je znati kako je akavcima na Ježevu (ti kreteni nas stalno omalovažavaju. Na majicama su imali natpis: 'Mi smo svršili, a vi se J*b*te.' Njihova raska, Tihica, koja je ionako čudovište od profe i osobe, uzela im je majice i nije se pojavila na satu razredne zajednice. Tata (kojem je ona bila profesorica prije jedno 25 godina) je rekao mudre riječi: "Mogla je biti bolja sada, a mogla je biti bolja i prije. Tko joj sada kriv!"), a Draško je dojavio da se Miljakica, iz a razreda, napila ko stoka. To su mi kasnije rekli Kralj i Mihić. Ja ne kužim u čemu je poanta. Moj tata je probao pušit cigarete, bilo mu je odvratno i to više nikad nije napravio. Ja sam probala pit i vino i gemišt i pivu, ali to je meni bilo toliko odvratnog okusa da sam ostala na kavi i soku. Kako im to nije odvratnog okusa? Znam prave se frajri bacajući u sebe to smeće, ali meni sve jedno to nije jasno.
Sada, shvatila sam kako će mi zapravo, cijeli razred puno nedostajati. A prije, na to uopće nisam ni mislila. Bilo pa prošlo. Ostat će u sjećanju kao jedan od najljepših dana u mom životu. Zaista hoće.
Sada imam vremena. I krećem pa pišem postove na Victims of a Time i Snow Maiden.
Sada sam si malo lijena i ne da mi se javljati za postove... Javit ću vam se kada mi se bude dalo... A sada idem zurit u sunce il tak nešto.
Take your time ;)
Post je objavljen 11.06.2009. u 09:35 sati.