Razočarana sam sobom…potpuno…
Nisam znala da sam ovoliko slaba…ne bi li sami sebe trebali najbolje
poznavati?! Ja sebe više ne poznajem…ne mogu se, prema tome,
ljutiti na druge što me nekada ne shvaćaju…..
….negdje postoji ptica koja od trenutka kada nauči letjeti kreće u potragu za trnovitim drvetom….kada ga nađe prsima se nabode na trn…ne radi to ptica zbog toga što se želi ubiti…ne razmišlja ptica o smrti….ne razmišlja ptica ni o smislu života…jedino što ptica zna je da u tome trenutku najljepše pjeva..na žalost ne zna ptica da ne postoje više ljudi koji mogu zastati i poslušati njen poj…nemaju vremena…žure….ni sami ne znaju gdje…ni zašto…ne zna ptica da ju, na kraju krajeva, nitko ni ne čuje od buke sa asfaltirane prirode…svejedno, ptica žrtvuje svoj život za par sekundi predivnog pjeva….i umire….sretna…misleći da je
nekome uljepšala dan…..i njen život ima smisla….
Poželim nekada imati taj životinjski instinkt koji mi govori koja je moja uloga u svijetu…kako se trebam ponašati u određenim situacijama….
Ptica ne zna točno što traži…ne zna kako to izgleda….ne shvaća njegovu veličinu ni značenje….ali kada naiđe na to…zna da je to to….
A ja? Ja točno znam što tražim….znam sve karakteristike toga….znam kako to otprilike treba izgledati….ali kada nađem, ne znam to prepoznati…..
Post je objavljen 11.06.2009. u 03:44 sati.