Ja više ne znam post napisati. Dovoljno je reći da ovaj postić pišem, evo već treći dan...Šta god, kako god da krenem, shvatim da krećem s kraja ili sa sredine, početak ni ne znam gdje je. Izgubila sam nit. I to ne samo u pisanju postova. Život se lagano pretvorio u rješavanje problema. Jedno po jedno, stoje u redu, strpljivo i ne misle nestati tek tako, koliko god ja žmirila. I kako jedan riješim, dođe drugi, po pehu, gori, na red. I baš se pitam šta ostane poslije prevaziđenog stresa neviđenih razmjera? Mora ostaviti traga, jednostavno mora, premda ga trenutno ne vidim. Polagala sam stručni ispit. I tu količinu duševnog rastrojstva noć prije polaganja ... ne bih nikome poželjela. Osjećala sam se potpuno bespomoćno, nesigurno, kao da nikad nisam u životu pripremu napisala ili stala pred razred pun djece. Odgovornost prema upravi škole, prema savjetniku, prema svojoj mentorici koja stoji iza mene još od vremena studija...sad se pitam kad je sve gotovo, kud li ode sav taj stres? U tom periodu mi se desilo da platim u samoposluzi to što sam kupila, uzmem kusur i pravo preko vrata krenem, da onda se prolegne ono “Djevojkooo“ i ja se sva crvena vratim po kupljeno/zaboravljeno. I plus, kao potvrda onog mog šugavog osjećaja s početka ove godine, da će ista biti baš takva, šugava...kompjuter mi otkaže. Izda me u najgorem i najtežem periodu, kad mi je stvarno trebao za spremanje časa. Stvarno sam mislila da ću poluditi.
I onda taj blesavi čas počne i ja blokiram, isključim kompletnu komisiju i vidim samo 18 učenika ispred sebe. I dobijem sve pohvale za održan čas. Mentorica mi reče: „Ponosna sam što ste bili moj student“, a to, dolazeći od nje, znači mnogo. A ja? Ravnodušno, do drogirano svejedno, pitajući se, šta mi je dalje na redu? Znam i šta. Treći dio stručnog ispita idućih dana i još...
Ekskurzija, more, četvrtak, pedeset i nešto desetogodišnjaka, nas tri. Valjali su se od smijeha kad sam im rekla da ću im zabraniti tuširanje a kamoli kupanje u moru...hmm, ja bila savršeno ozbiljna....
Sinoć smo se našle, ne sinoć, (sinoć sam gledala Anđele i demone...volim Tom Hanksa, da stoji i šuti, opet bi bio savršen) nego petak veče i otišle na termalnu rivijeru (slijedeća stepenica je odlazak u banju...) i iz jacuzzija u bazen, prepričavale užasnu sedmicu iza nas, da bi onda Triplet rekla: „Jeste primijetile da svakog vikenda počnemo s tim, da nam je sedmica bila užasna i šta radimo, ponavljamo, samo neka je prošla?...“ I bude mi malo lakše kad shvatim, da život melje, ne samo mene, već sve nas. Samo je fol, kako se zdravo nositi s tim...i s onim što ti dolazi u susret.
Post je objavljen 24.05.2009. u 08:49 sati.