a sve na što se na kraju svodi je ono da ona ne bi nikad htjela ništa sa mnom. A mrzim ovo vraćanje na razinu osnovne škole, stvarno sam mislio da sam to prerastao. Stvarno moram prestat s tim. Il ću saznat što i kako stvari stoje, ili neću nego ću krenut dalje, ali ne želim ne činit ništa. Ne mogu tako funkcionirat. Mislim, idem razgovarat s ljudima da mi daju neki savjet, a znam i sam da ne želim čut odgovor da bi trebao samo krenut dalje, ne želim to prihvatit kao odgovor, taj glupi tračak nade me stalno progoni i ne znam zašto uopće pričam s ljudima, kad već i sam znam što zapravo želim. Ne želim povratak na stare dane. Želim se uzdignut iznad toga, biti snažnija osoba nego prije, netko tko se ne boji svega i svačega, koga nije strah suočiti se s istinom, kakva god ona bila. A opet, ja volim suptilnost, pogotovo u nekim stvarima. Ako ništa drugo, imam vremena za razmišljanje. Uostalom, ne želim uništit jedan super odnos. Želim biti netko i nešto, netko tko ima snage i volje i dovoljno pameti da postupi ispravno i da se ne mora kasnije pitati što bi bilo kad bi bilo, a da pritom ne uništi sve.
A tko zna, možda se i odlučim jednostavno zaboravit na sve to, možda bi tako i bilo najbolje, ali ne znam jesam li spreman za takvo nešto. A imam dovoljno briga i onako, ne znam što mi je ovo uopće trebalo.. Ah, da, zašto bi moglo jednostavno kad može komplicirano.
I nema povratka na staro, to znam. Nakon svega, ne može biti povratka na staro, jer nešto duboko u meni se ipak promijenilo..
Post je objavljen 26.04.2009. u 12:20 sati.