Rezignirani svi, k'o metiljave ovce, blejahu okolo... Dok meni iskre sevahu iz očiju.
Ona: "Ma što mi znači tih tristo kuna." Ja, u sebi: "Ma da je kuna ne bih im je dala."
Druga ona: "Hvala bogu da mi posao nije sve u životu." Ja, u sebi: "Jebi se. Ima nas kojima je."
Još uvijek ista, druga ona: "Neka su mi samo djeca zdrava." Ja, u sebi: "Hvala bogu što ih nemam."
Velika je prednost imaginarnih prepirki. Katarzične, ali ne i uzrujavajuće. Jer ovcama ne možeš objasniti, osim ako počneš blejati kao one, a to nije jezik koji bih rado naučila.
Tako je to kod mene. Jeb'ga, ne možemo svi putovati po Tanzaniji i intervjuirati vrteće derviše.
Post je objavljen 30.03.2009. u 21:38 sati.