Pozvani na nedjeljni ručak, sretni kaj ne trebamo ništa doma raditi, čekamo od jutra.
Kako se vrijeme na satovima mjenjalo, dan je bio nekako ubrzan.
Već je podne...uuu skoro če ručak.
Čekamo...djeca već nervozna, gladna, umorna.
Ma nisam htjela da idu spavati, jer, trebamo krenuti svaki čas.
14h, 15h, 16h,...dobro kaj se dešava.
Mislim si pa to je peka, treba tome vremena...čekamo još.
17h, 17:45h, zvoni telefon. Hura, konačno.
Čuješ s druge strane - a... jel imate kaj za jesti doma?
- ne, ništa, pa sve smo vama dali...a zakaj?
- pa znaš...
- pa neznam, kaj?
- a...zgorelo je sve.
Muk...a kaj sada?
Niš, imamo jajca, kruha, pa bumo i to pregrmeli.
A kaj ste vi papali jučer?
Post je objavljen 30.03.2009. u 09:34 sati.