Otkako sam počela da radim, čitam kao... kao... hmm, ne znam kao šta. Kao suluda mi je prvo palo na pamet, ali to nije dobar opis. Mislim, šta bi značilo to "kao suluda"? Kako uopšte (su)ludi čitaju?
Čitam u prevozu. U tramvaju, da budem precizna. Knjige. Novine, da budem iskrena, retko kad čitam i inače – internet rula! – a ne sećam se kad sam ih poslednji put čitala u prevozu. Možda par puta kad sam išla s DM-om prevozom, on na posao, a ja ko zna gde. Ali to je bilo tisućljećima pre, dok još nisam bila ni trudna, a kamoli zaposlena.
Ujutro, dok stojim na stanici, razmišljam hoće li mi biti pretoplo u tramvaju ili ću se možda smrznuti. I kao kakva školarka, preslišavam se dokle sam stigla s čitanjem. I jedva čekam da tramvaj dođe kako bih se smestila i nastavila gde sam stala. Sedam uvek na treće sedište pre zadnjih vrata. Ono s desne strane. Tu je najbolje. Ako je hladno i tramvaj se raspada, tu najmanje duva. Ako je toplo, može da se otvori prozor ispred i niko se neće buniti. Penzioneri obično ulaze na prva, u krajnjoj nuždi na druga vrata. U ovaj deo tramvaja retko zalaze. (I da, znam da sam sva u stereotipima, ali uglavnom se oni bune da će ih ubiti promaja.)
Pošto ulazim na drugoj stanici, moje sedište nikad nije zauzeto. Lažem. Jednom se dogodilo da je tu sedeo neki mladić i to mi je sjebalo dan. Jeste, sitnica je, neće biti smak sveta ako sednem na drugo mesto, ali... what can I say – ja sam rob navika. No, dobro. Bilo, ne ponovilo se ;))
Nešto je nezgodnije kad se vraćam s posla. Obično to moje mesto nije zauzeto, mada je to pre izuzetak nego pravilo. Šta ću, sednem gde mogu. A ume da se dogodi i da su sva sedišta zauzeta. Probala sam da čitam stojeći. Ne ide. Ne mogu da se koncentrišem. Gurkaju me i tramvaj se klati (što mi je krajnje ugodno kad sedim, ali nikako ne ide uz stajaće čitanje) i ne mogu da se isključim iz spoljašnjeg sveta. A jedino tako mogu da čitam. Mislim, mogla bih ja da čitam i na nekom koncertu uz baterijsku lampu, ali nije to to. A verovatno zbog tih nesavršenih uslova za čitanje kad se vraćam s posla, moram da imam savršenu poziciju u tramvaju ujutro.
Jako mi je bitno kako mi počne dan.
A ni taj povratak s posla nije zanemariv. To čitanje dok se vraćam kući mi je nekako baš potrebno da zaokružim taj deo dana. Jer kad dođem kući Ivu, počinje drugi deo dana. Onaj u kome je on centar sveta. Ne samo mog, već čitavog. A čitanje mi predstavlja prelaz iz tog radim-i-volim-da-radim dela dana u mama-sam-i-obožavam-ga deo dana.
I tako, otkako sam počela da radim, puno čitam. Mnogo više nego pre godinu dana. I svašta sam pročitala. Igraj, igraj, igraj Murakamija Čovek i dečak Tonija Parsonsa Tvrđava Meše Selimovića Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola Poglavnikova bakterija Borisa Dežulovića Kockar Dostojevskog Krcko Oraščić Hofmana Tajna doline piramida i Jel neko vidio djevojčice, kurve, ratne zločince Emira Imamovića Pirketa Tigar u bunaru Filipa Pulmana Osmi povjerenik i Hotel Grand Renata Baretića Planeta izgnanstva Ursule Legvin Ljubav je sve Krešimira Pintarića
Neke knjige je trebalo ranije da pročitam, neke sam ponovo pročitala, neke mi je Dragana preporučila, a sve su mi baš prijale. Jedino Saramagovo Slepilo nisam mogla da čitam. Iz krajnje banalnog razloga – jbni izdavač je pustio u prodaju knjigu u kojoj na nekoliko (nekoliko je više od tri) mesta fali po par stranica, tj. na njihovom mestu su stranice koje tu ne bi trebalo da budu. Posle trećeg takvog otkrića, odustala sam. A zanimljiva je knjiga. Premda mračna.
Imam tu favorite, naravno.
Uz knjige iz Hainskog ciklusa Ursule Legvin sam odrasla i puno mi znače, spucala me neka sentimentalnost dok sam je čitala. Jedva čekam platu pa da kupim njeno Zemljomorje.
Pirke je užasno duhovit i divno piše, mada su mi krajevi njegovih knjiga nekako zbrzani. Ima tu i malo onog razočaranja kad se knjiga u kojoj ste uživali završi. Nekako poželite neverending story. Tajnu doline piramida preporučujem. Par puta sam se u tramvaju toliko smejala da se me sugrađani gledali kao da sam pobegla iz kakvog sanatorijuma. Mada, ima i onih koji me tako gledaju samo zato što čitam.
Osmog povjerenika takođe preporučujem. Komedija situacije, mislim da se to tako zove. Savršeno napisana, mada sam i s njom imala taj osećaj žaljenja što je kraj.
Dok sam čitala Tigra u bunaru, poželela sam da mi je petnaest. Ili sam se možda tako osećala, ne znam. Divna, divna knjiga koju ne možete da ispustite iz ruku (osim kad u tramvaj uđe roditelj s detetom, pa ustanete).
Podsetila se da mi je Krcko Oraščić bio totalni horor kad sam ga prvi put čitala u osnovnoj školi, ne znam kome je palo na pamet da bi mi to moglo biti divno. A i slika na koricama je dušu dala za noćne more devojčice s bujnom maštom.
Pintarić je pravo otkrovenje. Ljubav je sve je knjiga... well, niočemu, on prosto opisuje neke svakodnevne, obične stvari, ali tako da poželite da gotovo svaki pasus upišete u svoju nikad napravljenu svesku s odlomcima koji su vas dotakli.
U Murakamijevo pisanje sam se zaljubila još prvi put kad sam ga čitala. I još uvek me muči da li Japanci dok čitaju recimo Keruaka zamišljaju Japance ili Amerikance ili samo tamo neke belce. Pošto ja uopšte nisam zamišljala Japance dok sam ga čitala. Ni prvi, ni drugi put.
Poglavnikova bakterija je zbirka priča koje... ne znam, neke su užasno potresne, poput Smrti, druge su pak istovremeno tužne i urnebesne, poput Crvenog šejtana (ima ovde deo te priče), a Poglavnikova bakterija je samo urnebesna. Btw, ja sam tek pri kraju te priče skontala šta odnosno ko je poglavnik, lol.
I da završim ovaj tepih-entry:
čitajte, čitajte, čitajte!