Marketing
Long tajm no si...
Eto...stvarno nas nije bilo neko vrijeme...zapravo...dosta dugo nas nije bilo...
Zato prije svega...svima jedan veliki pozdrav...
Zapravo, jedan od razloga što sam krenuo ponovno kuckati ova slova koja čitate i jeste vi...vi koji se veselite našim zgodama i nezgodama...vi koji ste me zapitkivali o zaspalom blogu...vi kojima su moje črčkarije pomogle da se odlučite pravilno odnositi i raditi sa psom...no najveći razlog je taj što smo u ovome trenutku ponovno spremni, za zadovoljstvom i veseljem, podijeliti s vama naša razmišljanja, doživljaje i osjećaje.
U proteklom periodu svašta se događalo...vjerojatno ću nekronološkim redom u narednim pisanjima i govoriti o ovom periodu dok je blog spavao...u kratko...bila je zima, beba je krenula u jaslice, ženica raditi, pas je počeo ostajati sam kod kuće, pojavile su se nove obaveze i rasporedi s kojima smo se svi trebali saživjeti...zadovoljstvo mi je reći da smo sve to skupa zajedno jako dobro posložili i proživjeli...nekad je bilo teško, umorno, cendravo, ali mislim da su stvari sjele na svoje i da su više manje svi sretni i zadovoljni...no dobro, ženica i ja često padamo s nogu od umora, ali, to je tako, zadovoljan je i sretan taj umor.
Zapravo, u toj priči, ludi mali pas (koji i nije više tako mali) skoro pa je najbolje prošao...zašto...eto ima sreće...
Prije svega, u trenutcima kada smo smišljali plan kako sve to skupa najbolje posložiti, naša draga prijateljica, ili skoro pa da možemo reći član obitelji, kaže...pa jel mogu ja prijepodne uzeti psa u šetnju...paaaaa, možeš, zašto ne, ako želiš, mislim...malo smo ostali zbunjeni jel nismo nikoga htjeli opterećivati takvim zadatcima, ali Tonja je prihvatila pseću šetnju više kao zadovoljstvo nego kao obavezu...a pas, a pas je bio presretan i još se jednom pokazalo koliko je dobar, socijaliziran, poslušan jer Tonja je svakodnevno veselo govorila kako je pas super i kako šetnje super funkcioniraju...naravno bilo je tu i pasjih pokušaja da se progura vlastita volja oko nekih nepodopština, no moram priznati da je Tonja to jako dobro odigrala i posložila više nego OK (čak i kada se njezin pas vratio s podužeg ljetovanja...ali to je tema za neki drugi post). Ali nije to sve...svaki dan kada su vremenske prilike koliko toliko OK, jurim s posla prvo po psa pa po bebulinku u jaslice i onda gas u dugu šetnju...mislim, ne moram reći da je pas na završetku dana s ovakvim rasporedom toliko umoran da jedva žvače večeru.
A kada spominjemo večeru…moramo poslati jednu veliku pusu našoj dragoj savjetnici za pasoprehranu jer bez njene pomoći i pomoći tvrtke DDL Zagreb u kojoj radi, ne bi mogli ostati sretno sit i zdrav pas…hvala.
Pa pogledajte sami...jel vam izgleda da je ovom psu loše u životu???
Zapravo, mislim da je ovaj protekli period, koliko got zahtjevan bio, našu malu obitelj učinio još kompaktnijom, što me iznimno veseli...a da ne potrošim temu ovdje, a i volio bih o tome malo "studioznije" progovoriti u nekim narednim postovima, samo ću vam jednom fotografijom pokušati dočarati nekakav prosjek odnosa bebulinka-pas...
Eto, za sada toliko...čitamo se...češće nego proteklih mjeseci, ali ipak malo rjeđe nego kada sam prije pisao...
Ipak je zahtjevno biti životni suputnik, otac i pasovodič...
Post je objavljen 26.03.2009. u 07:40 sati.