„Gospodine, koliko puta da oprostim bratu svomu ako se ogriješi o mene? Do sedam puta?“ upita Petar Isusa, a On mu odgovori: „Ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam“. U biti Petar pita gdje je granica opraštanja, kada je dosta, a Isus kaže nema granice, opraštaj bezgranično. I dalje Isus govori o sluzi koji svom gospodaru dugovaše mnogo ali mu se gospodar smilova i oprosti mu dug. Međutim, taj isti sluga nije bio tako milosrdan prema svome dužniku nego ga baci u tamnicu dok mu ne vrati sav dug. Gospodar kad to sazna pozva ga k sebi i pita zašto i on ne oprosti svome dužniku kao što i njemu bi oprošteno. I baci ga u tamnicu dok ne vrati svega duga. I kaže Isus:“ Tako će i Otac moj nebeski učiniti s vama ako svatko od srca ne oprosti svome bratu“ (red. 35).
U Gospodnjoj molitvi, Očenaš, koju nas je sam naš Gospodin naučio posebno se ističe opraštanje. „I otpusti nam duge naše kako i mi otpustismo dužnicima svojim“ (Mt 6, 12).
„Doista, ako vi otpustite ljudima njihove prijestupke, otpustit će i vama Otac vaš nebeski. Ako li vi ne otpustite ljudima, ni Otac vaš nebeski neće otpustiti vaših prijestupaka“ (Mt 6, 14-15). Da, upravo Otac naš. Jako je bitno shvatiti i prihvatiti da je Bog Otac svih ljudi i da On jednako ljubi svako svoje dijete. Upravo onakvo kakvo ono jest. Bezgranično ljubi i bezgranično oprašta. I želi da i mi oprostimo ljudima.
Nama ljudima je teško opraštati jer mi gledamo očima naše izranjene duše. Lako pronalazimo razloge i opravdanja za neopraštanje. I s našeg gledišta svaki taj razlog je opravdan i vjerujemo da smo i pred Bogom i pred ljudima ispravni. Nekada kažemo da smo oprostili, štoviše možda tako i mislimo ali nam u biti srce i dalje ostaje zarobljeno. I dovoljna je i jedna sitnica da izbaci na površinu sav jad neopraštanja. I taj teški teret nosimo na svojim leđima i dopuštamo zlu da nas drži zarobljene u mraku neopraštanja.
A Otac nas čeka raširenih ruku da skine taj teret s naših leđa, da oslobodi naša srca i donese svjetlo u naš život. Sve što se od nas traži je odluka. Istinska odluka da želimo i hoćemo oprostiti.
Ponekad u razgovoru s ljudima čujem kako ne mogu oprostiti jer trebaju vremena za to, da su rane još svježe da još previše bole. Bude mi žao tih ljudi. Već su povrijeđeni od drugih i teško im je ali i sami sebi dodaju još veću muku. Tada u duhu podignem pogled na Sveti Križ našega Gospodina Isusa Krista i molim Isusa, koji prije nego predade Duh Ocu Svome izreče najljepšu molitvu: Oprosti im Oče jer ne znaju što čine, da svjetlom svoje ljubavi osvijetli tu dušu i dadne joj snage da oprosti.
Oprostiti nije lako, štoviše samo našim ljudskim snagama je nemoguće. Ne možemo ali i ne trebamo sami. Tu je naš Gospodin koji nas silno ljubi i pomaže nam u svemu. On će nam dati snagu da možemo oprostiti. Odlučimo se da hoćemo!
„On nas izbavi iz vlasti tame i prenese u kraljevstvo Sina, ljubavi svoje, u kome imamo otkupljenje, otpuštenje grijeha“ (Kol 1, 13).
„Zaodjenite se dakle- kao izabranici Božji, sveti i ljubljeni – u milosrdno srce, dobrostivost, poniznost, blagost, strpljivost, te podnosite jedni druge praštajući ako tko ima protiv koga kakvu pritužbu! Kao što je Gospodin vama oprostio, tako i vi! A povrh svega – ljubav! To je sveza savršenstva. I mir Kristov neka upravlja srcima vašim – mir na koji ste pozvani u jednom tijelu!“ (Kol 3, 12-15).
Ljiljana
Post je objavljen 18.03.2009. u 08:48 sati.