Bolovanje me „nagnalo“ na čitanje. Jedna od pozitivnih stvari viška slobodnog vremena. Ne znam kad sam zadnji put čitala nešto za svoj gušt. Zadnja pročitana knjiga posebno me se dojmila – Krešimir Pintarić: U tvom zagrljaju zaboravljam svako pretrpljeno zlo. Navela me na razmišljanje o tome što bi bilo lijepo imati. A to je definitivno ljubav prikazana na njegov način. Ne, nikako stil Danielle Steel i slično, nego poimanje ljubavi na sve one realne načine, ljubav koju ne možemo otrgnuti iz svakodnevice i problema, a opet ostaje ljubav. I to posebna. Jaka. Svakodnevna. Ali, opet posebna.
„A onda se dogodilo nešto odlično: jedna od cura neoprezno je pokazala zube.
'Vidi škarpinu!' izletjelo mi je.
Žena se zakikotala. To mi je bila prilika da bolje pogledam i njezine zube. I nisam mogao da im se ne divim.
'Ti si moje ralje', rekao sam hipnotiziran.
Ona se trenutačno snuždila i usisala u sebe.
'Ne, ne, ne!' povikao sam. 'Ja obožavam tvoje zube.'
Ostala je nepomična, čvrsto zatvorenih usta. Nije mi vjerovala.
'Ljubavi, da ih izravnaš, izgubila bi pola svog karaktera', rekao sam joj najozbiljnije što sam mogao. A kad su u pitanju njezini zubi, tu sam prilično ozbiljan.
'Stvarno to misliš?' upitala je stidljivo.
Prebacio sam ruku preko njena ramena, privukao je i rekao: 'Naravno, nikad ne bih mijenjao nešto tako jedinstveno.'
Nasmiješila mi se, pokazavši dio raskoši što ju je nepotrebno skrivala. Uzvratio sam joj osmijeh. Za nagradu mije pokazala očnjake. Opet je bila sretna. Rukom mi je protrljala kosu kao da sam pas. Onda je rekla zadovoljno: 'Ti tako zgodno ćelaviš.'
(Krešimir Pintarić, U tvom zagrljaju zaboravljam svako pretrpljeno zlo)
Post je objavljen 19.03.2009. u 11:46 sati.