Ako nešto mrzim, to je kada nekom napišem mail ili poruku ili tako nešto, a odgovora nema. Ili kasni. Ili nikad ne dođe.
Skoro jednako toliko mrzim kada meni neko pošalje mail ili poruku ili tako nešto, a ja ne odgovorim istog trenutka, ma koje opravdanje bilo. Naravno, mrzim to pod uslovom da *želim* istog trenutka da odgovorim.
[I da, ako se pitate, ubeđena sam da su svi moji mailovi na koje ne dobijem promptan odgovor od životnog značaja i odbijam da poverujem da neko može da ne misli tako.]
Ali nekad se ne može. Obaveze itakoto. Zapravo, lažna opravdanja.
Okej, nekad zaista ne mogu baš istog trena da sednem za računar i otpišem, ali za par sati bih mogla. Realno.
Ali - ne!
Da bih odgovorila ljudima koji mi zaista znače, ja *moram* da budem in the right mood.
Ne mogu ako sam neraspoložena.
Ne mogu ako sam preumorna i bole me oči.
Ne mogu ako sam tužna.
Ne mogu ako sam razočarana.
Ne mogu ako me uhvate oni moji pundravci i ništa mi nije kako treba.
Jednostavno, ne mogu.