Opet se vraćam svojoj rijeci i i klupici.... I koliko god puta pomislim da mi više neće biti potrebni sati razmišljanja uz kutiju cigareta i poglede neznanaca koje me streljaju bičevima osude. Ali njihov pogled nije toliko oštar koliko je moj jer nekako stalno izbjegava susret sa mojim... Ne znam ima li u njihovom pogledu više osude, straha ili sažaljenja.... Ali ne brine me to, nikada me i nije brinulo šta će tko misliti o meni...da je, sigurno nebi bio ovakav kakav jesam.
Misli mi postaju sve teže i shvaćam da me počinju izjedati jer ih nemam s kime podijeliti. Ne mislim onako da ja pričam, a takozvani sugovornik kima glavom svake 3-4 sekunde kako bi stekao dojam da me sluša....
Nekako pokušavam shvatiti zašto se ne mogu smijati šalama kojima se svi smiju i zašto se smijem kada se nitko ne smije...nemam smisla za humor? Ili sam okružen primitivcima koji ne mogu shvatiti proširenu rečenicu?
Stvar je u meni, to znam...
Ali mi je više na jetru ide sažaljevanje i analiziranja amog sebe i ovakvi postovi kakve pišem,
i neću više...
Post je objavljen 05.03.2009. u 16:49 sati.