Drage moje blogerice i dragi moji blogeri!
Prošlo je puno dana otkad sam igrom slučaja došla tu i napisala svoj prvi p(r)ost. Zapravo je za to (ne)zaslužna jedna moja ženska kaj uvek veli: odi sim, idem i ja i onda pobegne. Pa je tak počelo i došlo do jubilarnog 293. posta.
Eh, sad ja ne znam kak ja djelujem na vas, al nekak je bila spika da sam ono kao neka pozitivna ženska u svakom postu štela stisnuti gnojni prišt nečega kaj me tišti. Materijala je bilo, a ima ga još. Obično to tišti sve nas, jer živimo u ovoj lepoj zemlji podosta nezasluženo loše.
Ovih sam se dana osvjedočila kako u rvackoj nije samo teško živjet neg je teško i umrijet. Ak se procjeni da čovjeku nema spasa, a nekim čudom još diše rvacki zrak onda mu nije mesto u rvackoj bolnici za potrebu koje je celi život izdvajal novce koji bi mu bili dostatni za najbolju švica kliniku. Država je tu još jednom dokazala da nije u službi svog građanstva već da je fakat divlja grda izraslina koja samo siše da bi bila još grđa. I nisam samo ja rekla tisuću puta da država koja ne brine o djeci i starcima nemre na zelenu granu, to je tak jasno ko kak nam stvarnost svaki dan pokazuje.
Pa sam tako skužila u vezi "otpisanih" sav taj lepi obrt po našim bolničkim odjelima u kojima se nudi privatni smještaj "otpisanima" i o svemu tome, zahvaljujući raznoraznim forumima, doznala iz prve, druge i treće ruke kaj je to. Jedno je mišljenje drek, al kad vidiš stotinu i sam se uvjeriš onda je to već za dublje promišljanje.
Da novac pokreće svijet to smo učili u školi, al da ga pokreće u krivom smjeru prije il kasnije dojde nam glave.
Kaj sam sve proživela u ovih mesec dana odlučila sam podijeliti s vama, barem u naznakama. Tu je puno odličnih ljudi, vrlo odličnih i šteta je kaj su samo na blogu. Sigurna sam da jako puno vas dijeli moj osjećaj svijeta koji je, bez obzira kak se pozitivno postavili, lagano u kju. Stoga, me nekad malo ražalosti činjenica kaj si još međusobno delamo i na blogu i izvan bloga dok nas nečiste sile čerupaju. Ja tu ništ nisam grdo doživjela, naprotiv, baš mi je drago kaj me ona ženska s početka zeznula po 21. put. I sad bu sigurno čitala ovaj post, a tak je lena da ne bu ni anonimno komentirala.
Ovđekarce ima puno vrijednih, pametnih i zanimljivih ljudi od kojih sam puno naučila, šteta da mnogi od njih ne uzmu i više od tipkovnice u ruke. Šteta radi budućnosti naše dece. Naravno, ima nekih koji povremeno zalutaju, al uvijek gajim nadu da se iza tipkovnice krije čovjek s kojim je moguć razgovor. I nekako uvijek što me više ljudi razočaraju još više vjerujem u njih.
Ugodan nastavak dana želim!
Post je objavljen 03.03.2009. u 13:02 sati.