Ljeto se bližilo kraju. A s njime i praznici. Leda je uživala u svakom danu provedenom u svom gradiću. Volonterski rad u azilu skrenuo joj je misli od svega. Bila je vesela, nasmijana, otvorena. Jedini trn u oku bio je ON. Nije si mogla pomoći, ali jednostavno si je dozvoljavala da je taj dečko živcira i da svako malo dolazi u konflikte sa njim.
* * * * *
Šetala sam ulicom i gledala djecu kako se igraju na obližnjem igralištu. Nasmijala sam se i prekrižila ruke na prsima. Sunce je već bilo lagano na zalazu, i bilo je najugodnije za šetnju. Začula sam korake iza sebe, no nisam se baš imala volje okretati, bila sam zaokupljena nekim svojim mislima. Kad sam osjetila da me netko uhvatio za nadlakticu i zaustavio, naglo sam se trznula i okrenula. Naravno bio je to, nitko drugi, nego ON. Zagledao se duboko u moje oči. Osjećala sam se tako oslabljeno, tako nemoćno. Nisam znala razlog tome, ali kao da me njegov dodir sasvim opustio. Nismo progovorili ni riječi, jednostavno smo "komunicirali" šutnjom. Skrenula sam pogled nebih li izbjegla ovu sad već neugodnu situaciju, ali on nije odustajao. Uhvatio me za bradu i okrenuo moje lice prema svojem, a zatim me poljubio, nježno prelazeći svojim usnama preko mojih, dok su mu se ruke poigravale mojom tamnom kosom…
Trgnula sam se i sjela uspravno na krevetu. Duboko sam udahnula. „Ipak je to bio samo san.“ –pomislila sam u sebi, dok mi je srce divljački tuklo. Nisam znala je li to bilo od panike, ili od zadovoljstva. „Samo san Leda.“-ponovila sam još jednom, ovaj puta na glas, samo da se uvjerim u to. Ustala sam iz kreveta i otišla do kupaonice, umila se hladnom vodom da barem malo smirim mahnite otkucaje srca. Uhvatila sam se za rub umivaonika i zagledala u ogledalo. Ni sama neznam što je onaj san trebao značiti, ali se nadam da je to bio samo san,a ne još jedna vizija budućnosti. Jer zaista se ne želim naći u takvoj situaciji. Nekako me hvata panika pri samoj pomisli da bi me taj dečko poljubio.
Iz razmišljanja su me trgnuli mamini povici. „Leda!“ „Andy!“ Izjurila sam iz sobe, još uvijek odjevena u kratku majicu i stari donji dio trenirke u čemu sam i spavala. „Mama, što je za problem?“-upitala sam uspuhana, trčeći niz stepenice. „Leda, vodenjak mi je puknuo. Mislim da bi morali do bolnice.“-rekla je sa smiješkoma dok se jednom rukom držala za trbuh. „Tata!!“-povikala sam iz sveg glasa a zatim vidjela maminu grimasu. „Oprosti.“-rekla sam tiho i nasmijala se. Otrčala sam u maminu i tatinu spavaću sobu i vidjela tatu kako panično navlači hlače na sebe. Mamina torba je već bila spremna pa sam je samo uzela i otišla dolje do mame. Ubrzo je i tata dotrčao, uzeo ključeve od auta, usput skoro srušio ulazna vrata kad se zabio u njih, i izjurio iz kuće da upali auto. Mama je imala napadaje smijeha kad je ugledala tatu tako uspaničenog, a ja sam se samo blago nacerila. Mislim da je tata oborio sve rekorde u brzini vozeći od kuće do bolnice. Nikad nismo u tako kratkom vremenu stigli, a mislim da smo prošli i kroz par crvenih semafora. „Dobro pa smo živi stigli!“-rekla je mama sarkastično kad je tata naglo zakočio ispred bolnice, a ja sam poletjela prema naprijed. „Oprosti dušo, ali.. ma znaš i sama.“- u glasu mu se i dalje mogla jasno čuti panika i užurbanost. Ja sam ponijela maminu torbu u bolnicu dok je tata sa mamom žurio hodnicima ne bi li što prije stigli u rodilište. „Doktore!“-viknuo je za prvom osobom u bijeloj kuti koju je sreo na hodniku. „Moja žena rađa. Možete li pomoći molim vas!“- govorio je užurbano. „Doktore, zaista nije takva panika kakvu je moj muž dignuo. Prije 20min mi je puknuo vodenjak. Trudovi su u još uvijek povelikim razmacima.“-rekla je mama sa slabašnim smiješkom jer je baš u tom trenutku počeo novi val trudova. Doktor ju je odveo u rodilište dok je tata dobio neke papire za ispuniti. Lagano sam došetala do njega i uzela mu papire iz ruku. Znala sam da, ako to on sad krene ispunjavati, bit će sve samo ne napisano ono što treba. Smireno sam sjela na klupu u čekaonici i počela ispunjavati formulare. Svakom sekundom sam bila sve uzbuđenija, i osjetila sam kako mi u lice i glavu navire adrenalin. Predala sam formulare, a zatim krenula prema vratima rodilišta. Kad sam prošla pored ogledala u hodniku, imala sam što vidjeti. Izgledala sam ko raščupana kokoš, a o odjeći da i ne govorim. Mislim da bi me sasvim lagano proglasili pacijentom bolnice, ili još bolje beskućnikom. Jedino što sam mogla bilo je popraviti frizuru, na odjeću nisam ni pomišljala kad smo izjurili iz kuće. Sve na što sam mogla misliti bilo je to kako će izgledati moja seka, ili braco. I na to da je najvažnije da bude sve u redu. Naslonila sam se na zid i čekala. Cupkala sam nogom već dobrih pola sata, noge su mi lagano trnule ali nisam se htjela pomaknuti. Morala sam biti tamo da odmah saznam vijesti.
Vrata su se iznenada otvorila, a kroz njih je prošao doktor sa smješkom na licu. Odahnula sam, i cijelo tijelo mi se iznenada opustilo. Tek sam sad shvatila koliko sam zapravo bila napeta. Grč iz želuca potpuno je nestao, a disanje mi je tek sad postalo normalno, i to sve samo zbog tog jednog osmijeha koji mi je govorio više nego tisuću riječi. „Dođi. Mama, tata i brat te očekuju.“-rekao mi je nježnim glasom, dok je jednom rukom pridržavao vrata.. „Brat“-prošaptala sam tiho. „Ja imam brata.“
Post je objavljen 26.02.2009. u 17:45 sati.