Nikoga ne mrzim. Baš nikoga. No ne volim uguze. Ako ima netko tko ne zna što je uguz, pojasniti ću dodatno sa riječju uvlakač ili ulizica. Takve likove nikada nisam volio blizu sebe. Nikad ne znaš kaj se može od njih očekivati. Još za služenja vojnog roka, na određenoj obuci su nam govorili kako svaki kolektiv ima takvu jednu osobu. U vojsci je to posebno izraženo, ali takvih ima u svakoj firmi. Naravno, i u našoj (koliko god mala bila) ima jedan.
Već neko vrijeme mi taj kolega zadaje podosta problema. U biti to nisu veliki problemi bili (barem ne do sada), ali su bili jako česti. Barem za mene. Čak i prečesti. Ono što mi je definitivno diglo tlak prije nekih pola godine je bilo prisvajanje jednog mog prijedloga kao svoje zasluge. Majstor nije znao do kako sam ja to već predložio direktoru. Iako je direktor bio svjestan toga, svejedno je potvrdio kako je on u pravu i da to moram čim prije srediti (kao da nemam ionako dosta svog posla). Nakon toga sam jednom ostao sam u dućanu i zagužvalo se. Trebao sam pomoć. On je poznat po tome da ne voli raditi u dućanu (iako stalno kuka kako bi on rado radio u dućanu). Riješio sam svojeg zadnjeg kupca. Njemu je ostao još jedan. Trebao sam zbog tog zadnjeg hitno nazvati dobavljače. Kada je završio taj razgovor, kolega mi se okrenuo i rekao da je vrijeme da se primim dućana jer on ima svog posla i on ne može raditi u dućanu. Pjena mi je izašla na usta, ali taj put nisam htio dizat halabuku radi općeg mira.
Sad neki dan su nam došli instalirati novu opremu koju ćemo ubuduće rabiti kod prodaje. Čovjek iz te firme (nazovimo ga N) je došao to postaviti u pogon i objasniti nam kako se radi s tim. Naravno, ja sam morao biti u dućanu kao i drugi kolega. Kolega uguz je bio jako nervozan kaj u datom trenu ne može na kavu i što se njemu također objašnjava kako se radi s tim. Riješili smo gužvu u dućanu i kolegi (nazovimo ga T) je ostala jedna stranka koja je zahtjevala dulji tretman. Dođem ja do N i pitam ga hoćemo li početi s obukom. On je rekao kako nebi ako ima još netko tko mora slušati. Velim ja OK i da ćemo se T i ja dovući ćim on završi. Uzmem ja dokumente od T koje treba kopirati kako bi mu ubrzao posao. Skoro smo bili gotovi kada se pojavio uguz i počeo pred strankom nama propovjed držati. Kako smo to bezobrazni, zadržavamo čovjeka, a ništa ne radimo, nema potrebe da smo obadva u dućanu i koješta drugo. Na to sam poludio (što nije meni lako jer imam zaista dugačak fitilj) i otišao sam za njim. Počeo sam se derati i na njega, nek odjebe, nek sjaši s mene i s nas i neka se ne miješa u posao koji nije njegov (naravno, pred direktorom je htio izigravat šefića). Na to mi je rekao da sam prebalav da bi se tako razgovarao s njim. Kako sam bio ispalio, rekao sam mu opet nek odjebe i da začepi. Ja sam se s čovjekom dogovorio da nas pričeka i da se prestane miješati u ono kaj ne kuži i di mu nije mjesto. Isto tako, da se više nije usudio tako pričat samnom pred strankama.
Direktor me čudno gledao (valjda nije to očekivao od mene). Bilo je dosta. Ne dolazi u obzir da se više itko samnom tako razgovara pred strankama. Pet godina sam u toj firmi i bome više nisam nikome potrčko. Posebno ne ljudima koji si zamišljaju da su šefovi. Dok je N nama objašnjavao kako se radi s tom opremom, uguz je mirne duše obukao jaknu i kapu i izjurio iz firme. Vratio se nakon deset sekundi i rekao da je gužva u dućanu i nek T ide riješit to. Naravno, njemu nije palo na pamet poslužiti ljude. Morao je otići na kavu s direktorom. I tako, oni opet idu svaki dan na kavice barem dva puta (a on sam još koji put). Trebalo je lizati rane.
Mene sad samo interesira kako netko tko je takav misli da se takve stvari ne uočavaju, ne vide. Ko da mi ne vidimo da on dolazi kasnije na posao i da ide pet puta na kavu, pa onda jednom na gablec, pa onda veli da ide nekam na teren, a u biti obavlja svoje privatne prčije. Kao da mi ne vidimo kakav je. OK... Šutimo o tome jer smo normalni i ne želimo ratovati u firmi gdje moramo provoditi barem 8h na dan. Šutimo o tome jer nema smisla cvekati stalno, ali zato nam ide na jetra kada se uguz konstantno žali da ima posla ko salate, da ne zna kud će sa obavezama, kako ne stigne ni jesti, kak puno puno radi, a mi svi znamo i vidimo (jer nismo slijepi) da to nije istina. Kakav to moraš biti čovjek i kenjkat stalno? Kakav to moraš biti čovjek kada misliš da te se ne kuži? Da sam takav, pokrio bi se po ušima i bio bi sretan kaj mi se to sve tolerira. Nikad, ali nikad neću moći shvatiti uguze. Dan poslije je rekao T da on s nama komunicira samo poslovno. Pita ga na to T kaj je sve naručeno, di mora sve po robu, a ovaj veli da mu je malo prije objasnio kako s nama komunicira čisto poslovno. OK... A kaj je ovo ako nije posao? To je podizanje robe. Prestrašno... A kaj je podizanje robe? To nije posao? Bože, ima li kraja ljudskoj gluposti?
Post je objavljen 01.02.2009. u 23:04 sati.