Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/mrmajestyk

Marketing

Čojstvo i junaštvo

Photobucket

Rage of Honor, 1987. D : Gordon Hessler ; Sho Kosugi, Lewis Van Bergen, Richard Wiley, Robin Evans, Gerry Gibson


Shiro Tanaka (Sho Kosugi) i Ray (Richard Wiley) su policajci koji jure neke narko-dilere. Veliki zver kome su za petama zove se Havlock (Lewis Van Bergen), i njegov kanal ide kroz Buenos Aires. Nazad u Americi, Ray dobija lažnu dojavu, pa ga Havlock navlači u zasedu i ubija. Shiro je očajan, i rešava da krene put Južne Amerike da istera svoju pravdu, voleo to njegov šef ili ne.

U Argentini, Shiro pronalazi trag uz pomoć starog prijatelja, undercover agenta, ali su zlikovci organizovani bolje nego što je bilo ko očekivao. Situacija postaje prevruća, pa Shiro šalje sve svoje bliže na bezbedno, ne bi li se solo obračunao sa surovim Havlockom.

Photobucket

Majku ti božju, koji je ovo treš. Da bi ste bolje umeli da cenite filmove Stevena Seagala, Chucka Norrisa ili Van Dammagea, valja prvo pogledati nešto ovakvo. Nakon samo pola sata Rage of Honor Cyborg će vam delovati kao oskarski kandidat - šta tek reći o ionako solidnim filmovima tipa Marked for Death ili Code of Silence ?

Dominantna figura je naravno Sho Kosugi, ta ikona nindža žanra koji je harao osamdesetih. Dobri Sho je solidan martial artist, ali je otprilike najgori glumac u univerzumu. Njegovi "emotivni" izlivi deluju smehotresno, a poseban tekst bi trebalo napisati samo o njegovoj zloupotrebi engleskog jezika, koji očigledno poznaje dovoljno tek da ne izgladni na ulicama Los Angelesa. Jedva 15 minuta vam je dosta da umrete od smeha - "I wir tork to you rata" je definitivan higlight, a šta tek reći kad svom šefu u muriji kaže "bureaucratic burshit ! I wir go to ratin america and avenge Ray !"...ma vrisak.

Photobucket

Iza kamere je Kosugijev stari poznanik Gordon Hessler, koji je takođe bio zadužen za režiju besmrtnih klasika kao što su Pray for Death ili Kabuto. Hessler, inače ranije režiser horrora (Oblong Box sa Vincent Priceom npr.), je ovde odradio takav posao da se Uwe Boll može osećati ponosnim - sva akcija je režirana u nekom krupnom planu da se slabo šta vidi, a obilni su i neki šugavi slo-mo momenti kojima se ama baš ništa ne postiže. Kako film odmiče, ima i više akcije, te se Sho maklja sa armijom nekih nindži u maskirnim uniformama u nekoj džungli, ali sve jebeno ide na isti kalup i toliko je iritantno da uopšte nije zabavno...čak ni u "so bad it's good" varijanti. Finalni obračun je relativno zanimljiv, no ipak treba stići do njega...jebem ti leba, sat i po vremena nikad nisu trajali toliko dugo.

Ako vas potera želja za nindžama, uzmite čitajte one plave romane što je izdavao Marketprint ili gledajte npr. Enter the Ninja sa Francom Nerom. Ovo nemojte gledati ni da vam plate. Najiskrenije od srca preporučujem zaobilazak.

Post je objavljen 28.01.2009. u 18:00 sati.