Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/maniacolumna

Marketing

NIJE TEŠKO REĆI VOLIM TE

rejčel vajz

Tada su postojala sva godišnja doba. I jesen, i zima i proleće i leto. Moram da ih ponabrajam, da se podsetim. Tada sam provodio sjajna leta kod ujne i ujaka. Tamo imam dva brata. Grom i Torente. Grom je sada u srednjim dvadesetim, a nadimak ima zbog udarca – kada nekoga pogodi pesnicom, a pogadja uvek , taj pada kao od udara groma. Torente ima nadimak po sjajnom detektivu iz istoimenog filma. Ali tako ga samo ja zovem, lokalni nadimak mu je Piksi. Po legendi ciganskog fudbalskog kluba. Posle sam ga preimenovao u ''Torente'', po liku iz filma. Bio je dobar fudbaler – to nam je porodično.
Torente i ja smo generacija. Kada smo bili klinci, negde oko 4-og osnovne, cepali smo fudbalicu po poljanama vascele dane. Ekipe su bile podeljene po ulicama, tako da je bilo i dosta brazilaca – Cigana – tako ih zovemo kada se igra fudbal.... Sećam se jedinog belca u ekipi brazilaca koji je imao oko vrata lančić sa žiletom. Od njega mi je bila frka, zapravo plašio me je žilet. Mrzeo sam oštre predmete. I bio je jači fizički od nas, verovatno je sada dobar paor – ako nije ili negde preko, ili u zatvoru. Torenteovi najbolji ortaci bili su Cele – veliki jebač, Bata – prirodni sedativ, i još par likova kojima je uvek falilo malo da budu baš baš prijatelji.
I pored fudbala, najbolje smo se provodili kada je seoska slava. Svake večeri bi dugo ostajali napolju, da parimo oči na natopljene parfemom brucoškinje fakulteta koje su se sredjivale kao ove sada za Velikoga brata.
U centru, veliki ringišpil. Pored crkve. Pa stoni fudbal i gomila zajebancija. I strašno glasna muzika. Prepuni kafići i kafane. Sise na sve strane, kraj je avgusta pa su bile još više razgolićene nego obično – da uhvate poslednje trenutke leta...
Uvek me je fasciniralo to stanje psihe - koliko god godina da imamo, uvek se osećamo da smo u pravim , najboljim godinama. Verovatno je to prirodno. Tako da sam tada gledao u druge devojčice kao i sa 20, ili 30 godina. A možda to nije prirodno, možda je emotivna nezrelost u pitanju ? Jebiga, šta god da je, lep je osećaj.
A možda mi je ta mirnoća sela prijala i zbog tihih jutara, i sjajne klope koju je pravila moja ujna Gizela.
A najlepša su seoska jutra zimi. Ujak ode da hrani prasiće, ujna sprema klopu. U 6 ujutru. Gomila kučića u drugom dvorištu čeka svoju porciju. Tu su i mačke. I prvi put nisam imao zent od kokošaka. Ne volim ih, emituju mi lošu energiju. Ali držali smo se na odstojanju, razmenili par pogleda i odlučili da ne leti perje.
A još su tih dana popravljali vodovod, pa nije bilo vode po 6 sati. Onda sam pišao na ulazu u njivu. A decembar, skoro pa Nova godina. I vetar nije kao u Beogradu – ne smrdi. Zaista sam uživao.
Potpuna tišina, dodje ti da odeš na njivu, prostreš ćebe i zaspiš.
Lekove sam pio samo u trenutcima paranoje.
I Torente i ja smo imali identične odnose sa ortacima – i dalje smo ok sa ovima iz detinjstva.
Cele je u medjuvremenu postao ekstra švaler, što bi on rekao – jednu jebem a druga mi puši. Mada, sretnem ga jednom u 3 godine pa ne stignem da vidim te lepotice....Kažu da je vredan, i da ume sa stokom.
Bata, hodajući sedativ. Veliki filmofil. Da Bog poživi Holivud. Imao je i sjajnu šljaku, radio na šinobuskoj stanici. Šinobusi su bili prevazidjeno prevozno sredstvo još krajem prošlog veka, ali taljigali su nekako. To mesto, ta zgrada pored pruge i ogromno prostranstvo s druge strane šina – mislim da nema cenu. To mi je najlepša slika koju mogu da zamislim, to je slika koja nema cenu – slika sreće.
I od ovih mojih kartaroša – Manda i Msje, i Cele i Bata, uz Torentea i mene – niko se nije oženio.
Čekamo na prvog. Pa se možda i napijem i zaigram kolce.
Već imam pesme koje ću da porućim od mesnate pevaljke – nekoliko od Džeja, Ace Lukasa i dve potpuno van pameti, ali voli ih ova motika koja mi viri iz dupeta –'' Svi pljevaljski tamburaši'' uz ''Mostovi na Morači''.
I Torenteu se jebalo za vojsku, ali kurac – gomila zatucanih mozgova. Torente je kapirao sve.
Na ispraćaju izgledao je kao da ide na svoju sahranu, a ne na kretensko mesto zvano kasarna .
I svi mu govore “ Ma proleteće to…” , a ja mantram PUŠITE GA, PUŠITE GA…
I potpuno nadrealna slika – jebiga, nisam pio prepisanu dozu lekova – kada su glasne žice pevača pustile Kebinu pesmu IMAO SAM, a ovi oko mene poustajali.
Ustadoh I ja, zagrlismo se svi i zapevah. Red je.
E tada sam osećao da mi magareće uši rastu polako ali sigurno. Još sam bio mršav, to je bio period pre uzimanja kreatina i teretane, pa mi se nosina oklembesila samo što nije pala preko usana. Postoje i fotke, ali ih krijem – kao žene kada kriju fotke gde im se vidi celulit.
U tom periodu je i Torente osetio čari bensedina. Da ih nije pio, odlepio bi.
Retko se vidjam i sa Torenteom i sa Gromom. Život.
Mislim da ću žaliti kada budem ostario, kada budem osetio blizinu smrti.
A volim ih mnogo.

Piše: Radovan Nastić - Bensedin


attach: ......radovan nastić – rani radovi

- Na dočeku nove godine...jedne.. --> (mp3 2.7 Mb)

- Kako sam pazario candidu --> (Mp3 2.2 Mb)

- Oglasi --> (Mp3 2.4).......................................................maniac mp3



Post je objavljen 19.01.2009. u 07:18 sati.