pripisano odnjekud
Ležim na krevetcu u masnoj kujni i ličim masnice i modrice burovim oblozima i kamfor vodicom koje sam zaradijo prikjuče na krmobiji. Maričica tuva oko šporeta i mrsi kroz zube njekake opasne riči, rek'o bi da iđu na moj račun, al' ja se pravim da ne čujem jer bi me se mogla vakog bolnog i nepokretnog namečit.
Nego da vam sve lipo ispripovidam od početka da vidite kaka je to nevolja pravit krmobiju i to kod vlastite kuće. Dugo sam smišlj'o kad da taj poso obavim i kako da mobu pokupim, pa mi njekako ispade zgodacija na drugi dan državni praznika.
Digo sam se zor zorom, nahajco vatru pod oraniju, pa za prvu zgodu izvadijo oku rakijce koju sam šesnajst put pripjeco. Malkoc sam potego iz sajtlika da uvatim kuraž za borbu s moje tri krmačice, »Lasom«, »Puljom« i »Željom« od koji nijedna nije bila ispod dvisto kila žive vage. U grlu mi se napravila njekaka knedla a suze mi gruniše na ove moje škiljave očurde kad sam se sjetijo kake su to lipe i mazne male baje bile! Otrišem rukavom suze i njokalicu da me ona moja nevolja ne vidi takog, sprdala bi mi se dok je svita i vika. U taj par jedan za drugim pokupiše se i moji pajdaši Mata »Sufnudla«, Pera »Svitnjak« i Đura tete Agice »Paprikarke«. Poredasmo se ko zipcigeri u bojne redova prid svinjarom a ja uzam nož sto prid nji i komandiram: »Ti Mata vataj za uši, ti Pera drž za zadnje noge a ti Đura za rep, pa kad ja dam znak vi s krmačom o zemlju! Jel jasno, da vam ne ponavljam«?. »Jasno«! gruniše oni u glas k'o trobozanke. Prišunjo sam se s klipom ibrida svinjari i počeo vabit »Lasu«. Kad sam malkoc bolje pogledo unutra imam šta i vidit! Leži moja »Lasa« a kraj nje šestero mali baja, koje je amenaboga prije pol' sata oprasila. O, askurđela mu, samo mi je to trebalo. Pera već kaki je, posprdljiv i pizmen, nije otrpijo da me ne ždrucne: »E moj Frola, mora da je taj tvoj kukuruz skojim ih raniš napravit od atoma kad ti se krmače prase o krmobiji«. Reko sam mu da zaveže jer bi mjesto »Lase« on mogo bit taj kom će nož prirezat grkljan, pa je zasuto ko zaliven. »Pulju« smo njekako navabili napolje i dok bi reko »piksla« već je bila ablegen. Sa »Željom« smo imali dosta kubure jer je bila teža al' i prifrigana. Prvo je Mati išiko rep kad se počela petackat, a onda se ko gromom ošinit složijo u blato nasred avlije. Đura i Pera se uzvikaše k'o gluve babe »drž uteče, ne pušćaj sviću joj nje«! a onda je i oni pustiše i ostaviše me da se šnjom 'rvam k'o Marko Kraljević sa Musom kesedžijom. Mavali smo se po toj avliji jedno pol sata dok je nisam sruši jo na plećke i obavi jo pos'o, sam bez ona tri nesposobna zglomotana.
Čili taj bogovetni dan sve je išlo naopačke. Za jedno krme je voda bila ladna, pa smo ga jedva ošurili, a za drugo opet privruća pa smo ga skorom skuvali. Snaš Franci ispala flaša rakije na pol avlije i razlila se u vagaše a moja vridna moba poligala potrbuške pa latila srkat. Kiša sastavila padat ko da je opći potop. Liza protraljavila criva dok je šlemovala, a teti Mari zagori jo fruštuk. Ujaku Ivi sp'o kabo u bunar, a zetu Mati »Prdaljici« se zapanila flajšmašina a on latijo skidat sve svete da ga je bilo gadno slušat.
Potljam se doklatila učiteljica Jasna, druga Francina, nasaraćila se ko gipsani svetac kraj aufštoka pa ne zatvara lampe. Došlo mi je da je jedamput labaznem al' nisam stig'o jer je baš u taj par ujaku Peri zagorila mast, a Ivi »Cicokanu« pokipile obarine. Odnjekud se doklatila komšinska dica pa traže mijur da se šnjim igraju a ja nebud lin pustim sa lanca mog pulina »Garu« da im skroji gaće. Bježeć prid ćukom dica pospadaše u kanal i malo je falilo da se ne poguše.
Ajd' i to se sve njekako svršilo i dođe vrime večeri. Dok bi okom trepnijo dođoše i oni koje sam zv'o i koje nisam. Teta Ana nije mogla nadonašat supe, kuvanog mesa, rena, pečene kobasice i krvavice, salenjaka i krofnija. Kako bi šta na trpezu stiglo, tako bi planilo! Ujak Pera latijo zjalit svoju omiljenu pjesmu »Dunave, Dunaveeee...« a ostali privatili rožnjačit i dropit da krštenjaku koji ima sluha dođe da se upleska. U takom raspoloženju uvatilo nas je i pol noći, a onda kako se ko sprimljo da krene kući moja Maričica korpicu, štanicl il cekerić »milosti«.
Eto svitu moj, sada ležim u masnoj kujni na krevetcu, ličim bubotke burovim i kamforom i sve me stra' da odem u pušnicu da vidim jel mi štagod od troje svinja ostalo.
Post je objavljen 06.01.2009. u 21:51 sati.