Evo ga još jedna jezikova juha je prošla… ipak sam ja samo jedan mali drkoš koji mora slušat kako mama kaže… mislim mora… ono politika se vodi na ono da ona nije nešto pa želi budem ja ili je ona nešto postala pa želi da i ja… ma joj čemu to određivanje sad… do sad nitko ništa nije promijenio, pa misli da će sad… nemoguće, i da je moguće stvar je da ja to ne želim… koliko sam dobio te raširene ruke kad je trebalo, kaj bi sad morao zaboravit te ruke??? Ma joj nema smisla… to je kao kod pseta daš mu čokoladu pa mu ne daš, i onda se čudiš ako pas poludi pa ugrize… haha ma čist normalan postupak, a šta me onda čeka… ne znam pitam se… da li je više bitno… ma nije ode to jednostavno sve k vragu… neko ti pametuje kak se ponašaš, a ono kak se kaže do jučer je bio isti kao ti… i onda ti se slatko na smije i kaže: ti si đubre od čovjeka… e da nije od boga nego od roda… mislim to je sve tako glupo a pogotovo te rečenice koje se pojavljuju kod svake juhe… mah mah… ali barem nešto pozitivno… živci su mi ostali cool, i nisam pukao kao obično, mislim da je to bilo zbog toga jer ne postoji nikakav strah, a straha nema jer ono bitno je na računu, pa i da pođe po zlu to će riješiti problem… ma kako li sam samo zakomplicirao… ne znam više, ako ovo budem čitao kad budem imalo normalan, nadam se da ću se ponosit, na on što jesam ili što bih mogao biti… jer sve je to tako komplicirano i previše bi trajalo da objasnim sve… kako je i kako bi moglo biti…
to je sve kao dotaći sunce i 100 puta opeći dlan
marchelo:
Više ne znam koga volim
Više ne znam što se molim
Više suze i ne ronim
Ne znam kojim morem plovim
Više ne znam tko si ti
Više ne znam tko sam ja
Više ne znam tko smo mi
U hodnicima vremena
Post je objavljen 20.12.2008. u 13:05 sati.