Pregled posta

Kakav tjedan...

Opako naporan tjedan iza mene. Sedam dana koje je teško strpati u ladice sivih stanica. Prošlu subotu sam kupovao regal i stolić za dnevni boravak. Da se razumijemo, regal nije ni približno regal. Možda ga možemo nazvati regalčić. Ne volim zatvorene zidove. Mislim, ako netko to ima, sve pet. Imamo i mi doma, ali moj dnevni boravak će bit ipak malo živopisniji. Uglavnom, plačam ja sa deset čekova. Iste sam dakako morao napisati rukom. Konačno sam došao do zadnjega kad je gospođa na blagajni pitala za osobnu i karticu tekućeg računa. Doma sam pogledao u novčanik i nije bila u njemu. Zimi rijetko nosim novčanik. Sve mi je u jakni (više manje). Tražim ja karticu, al je nema. Bitno da je članska Dinamova bila samnom (dobio sam i tu primjedbu). Sve džepove sam pretumbao, ali ništa. Nema i nema. Crvenilo na licu, nervoza u nogama. Ne znam jel mi veći neugodnjak kaj ne znam di mi je kartica ili to kaj se sramotim pred prodavačicom i ispadam neki prevarant i folirant. Kada sam došao doma, našao sam karticu u novčaniku. Naravno da nisam pogledao kak spada jer da jesam, vidio bi da je iscurila niz džepić za kartice dublje u novčanik. Robu sam platio u utorak (opet na Žitnjak), ali crvenilo nije nestalo. Nije bila ista gospođa na blagajni, ali onaj pogled nisam mogao izbjeći.

Na poslu standardne gluposti. Svaki drugi čovjek pita kaj ima na akciji. A kaj nema??? Sve je na akciji. Samo kojoj. Popričaš s ljudima pola sata i vidiš da su zbunjeni. Ne razumiju baš ništa, a sve im je jasno. Osim ovog pitanja izdvajam dva favorita. Prvo pitanje je: „Ja sam dobio doma nešto od VIPa. Kaj je to?“ Mislim da je odgovor sasvim po sebi logičan. „Ne živim s vama. Niti ne čitam vašu poštu.“ A on je to hitil u smeće... Bravo vi. Samo bacajte... Ja još uvijek nisam vidovit. Kad mi se takvi likovi zapiknu u dućan obavezno za njima uđe svita od još barem šest mušterija koje naravno moraju čekati jer u ovog pacjenta treba proniknuti. Drugo pitanje od kojeg dobivam sijede je: „Kaj imate onaj mobitel?“ Pitam ja: „Koji?“ Odgovaraju: „Pa znate, onaj... Neki.“ Aha... Evo ih puna vitrina.

Ovaj tjedan redovno ostajem dobrano poslije 20h. Naime, ljudi samo ulaze. Boli ih briga kaj ja radim do 20h. Bez pardona ulaze i nakon što crkva odzvoni osam puta. Možda mijenjaju ta zvona za jutarnja. Moram reći župniku da narikta zvonik na dvadeset udaraca. Uglavnom, sjetio sam se zgode kada mi je jednu subotu u dućan ušla gospođica u 14:10. Izašli ljudi koji su ostali malo dulje i vidim ja ona rezgledava, ali ništa konkretno. Pitam mogu li pomoći, a ona kaže da ne...samo gleda. Spustim ja rolo (željezna vrata) i stanem kojih dva metra od nje. Pitala je ona za bluetooth sluške. Pokažem ja kaj imamo, kolko koštaju. Ona će još malo pogledati. Velim ja OK. I sad krene ona prema van, a rolo zatvoren. Okrene se ko metak i veli da bi išla. Na to sam ja rekao da radimo do 14h i kako je sada 14:30, ja moram zaključiti kasu, pomest i oprat pod, spremit stolove i pripremit sve za ponedjeljak. Kako je rolo zatvoren da će morati pričekati dok to sve ne napravim. Njeno lice je postalo izbezumljeno. Vrištao sam u sebi od smijeha. Na žalost, cura nije skužila foru pa su krenule suze. Ajde...ajde... Bez cmizdrenja... Pustio sam je van. Frend je rekao kako sam se dobro sjetio i da je nisam trebao pustiti. Da sam namjerno trebao zavlačiti i ostavit je čim dulje u dućanu. Bilo mi je žao na kraju, ali mislim da je shvatila poduku. Ne vjerujem da više igdje ulazi u dućan pet minuta prije kraja radnog vremena ili nakon što vrijeme prođe.

U jednoj firmi nam je počelo svaki drugi dan nešto crkavati. Ne kužim tu pojavu. Obično se računala ne kvare na taj način, ali ovo je prestrašno. Svaki dan oni mene zovu. Makar da mi vele kako sad program radi malo brže. Hej! Nisam vam ja „softeraš“. Ali ne... Ja moram sve znati. Moram biti u sve upućen. Čak i ako direktor danas nije mogao popiti kavu jer mu je NOD32 malo čudno zabljesnuo na ekranu. Ah da... Često im ne radi mail. A to im ja jako bitno za poslovanje. Pogledao sam te mailove. Naravno, milijun i jedna fora u pps-u, fotke s glupostima i pokoji mail o dogovoru posla. Ne prolaze gluposti dok poslovni dio ide normalno. Naravno, diša im nije skužio da je krivo upisao mail adresu kamo je slao te pizdarije. Engleski hvala Bogu ne kuži ni za crno pod noktom.

Biser dana:
Čitam ja jedne starije novine. Gledam kako se lik zapeljo Jugićem u Sabor. Svaka čast. Možda je malo fazno pomaknut, al treba imat muda za to. Stiže moja majka i gleda plan grada (kud se ovaj vozikao po tim uličicama). Pita ona mene jel tu negdje katerdrala. Okrenem se u čudu i velim da je to Gornji grad ne Kaptol. Uzdahne ona... Vidiš, kak je to čudno. Bila sam na Manhattanu, a na Markovom trgu nikad. Nikad??? O sramote!!! Tolke godine ić u Zg u školu, imat sestru u Zg... Di je koja škrnicla da je stavim na glavu!? Da me svjet ne vidi!!! Sad me čeka posao turističkog vodiča po Zagrebu. Ako se netko želi priključiti, primam priloge od 50 kuna. Priča se da je kriza


Post je objavljen 12.12.2008. u 19:34 sati.