Ponukana jučerašnjim razgovorom s jednom vrlo interesantnom i simpatičnom mladom damom, vratila sam se u period kad sam imala ljubavni krah za krahom.
Gledajući sada na to, sve mi se to čini smiješno, i sama sam sebi blesava što neke stvari nisam prije završila, nego sam pustila da se odugovlače godinama. No, činjenica je da si nikad nisam zatvarala vrata kod bivših (to sam naime naučila od svojih muških prijatelja), jer tko bi me tješio kad bi mi propala veza/viđanje/nešto s zadnjim u nizu on-mora-da-je-taj dečkiju. Tada sam mislila da su bivši dobar ispušni ventil za izbacivanje nakupljenih frustracija zbog loše ljubavne karme. E, jesam se varala, i to svaki put. Oni mi jesu na neki način olakšali i pomogli da prebolim trenutnu situaciju, al nakon nekakvog kvazi ponovog emotivno-fizičkog povezivanja s bivšim, opet sam ostala sama sa sobom.
Ma, ustvari, kad patiš tak ti je svejedno, samo da nisi sam, jer se onda najjadnije osjećaš, barem sam se ja tako osjećala.
Nema nikakvog lijeka, ni nikakve formule kako da najbrže preboliš bivšeg, osim vremena. A vrijeme je zajebana stvar, baš onda sporo prolazi. Posebice ako je tu upleten ego, onda nastane kalvarija. Osim što pokušavaš dokazati nešto samoj sebi, trudiš se da dokažeš friško-bivšem da možeš bez njega, i da dokažeš bivšem-sadašnjem da bi opet mogli, samo da je malo pametniji.. Zapravo ta veza ne bi nikad ni funkcionirala, ali bi hranila ego.
Nikakve koristi od vraćanjima bivšima, definitivno nikakve. Samo treba biti pametan i ostaviti bivše bivšima i prošlost u prošlosti. Kad zatvoriš vrata, otvara ti se prozor..
Post je objavljen 05.12.2008. u 14:45 sati.