Pregled posta

Utorak

Možda baš zato što mi je izgledalo da nemam previše šanse, poslala sam prijavu za posao. Nisam previše očekivala. I kada sam već pomalo zaboravila na poslanu prijavu stigao je poziv da dođem na testiranje. Prošla sam prvi krug izbora.
Tog jutra sam se probudila premorena što je i bilo za očekivati s obzirom na uzastopne dane neispavanosti. Mogla sam zaplakati koliko je bilo teško ustati i krenuti. I spremam se s nekom pritajenom ljutnjom jer baš onda kada trebaš pokazati najbolje o sebi, baš taj dan si daleko od toga. Kronično neispavana, promrzla i poluizgubljena. Krasno. Svijeće u Vukovarskoj ulici su me prenule iz mojih misli.
Samo troje kanditata. Očekivala sam da će nas biti više. To me je odvelo u nedoumicu. Ili se tako malo ljudi prijavilo ili ih mnogo nije prošlo prvi krug.
Čitam pažljivo pitanja postavljena sa dvostrukim negacijama ( moja najdraža ) i u obliku višestruko zavisnosložene rečenice pa čitam par puta dok mi ne postane jasno.
U zadnjem zadatku trebalo je iznijeti vlastiti plan rada i korake koje bi ja napravila ako dobijem to radno mjesto. Osmjehujem se ovom pitanju jer odgovor treba biti prožet ostvarivanjem ciljeva za Hrvatsku a trebalo je sve to napisati na engleskom.
Potpisala sam se i predala test ljubaznoj gospođi u ispitnom povjerenstvu. Bila sam zadovoljna i neopterećena. Dala sam najbolje od sebe a što će biti dalje i nije mi toliko bitno. I ovo mi je dovoljno veliki korak.

Ušla sam u lift gdje me je dočekao osmjeh stranca. Ispričava se što ću zbog njega morati ići na vrh zgrade. Smijem se jer mi to ne predstavlja ni najmanji problem nakon svega što sam prošla u tom jutru. Pozdravljamo se na odlasku kao da se znamo ne znam koliko.
Volim takve neočekivane susrete još poznatiji pod imenom "kad se najmanje nadaš". :)

Uskoro su počeli telefonski pozivi, svi žele znati kako je bilo. S vedrinom u glasu odgovaram: Bilo je dobro. Stvarno dobro.




Post je objavljen 20.11.2008. u 11:12 sati.