Znao sam da refren postoji u poeziji,nisam znao da postoji i u istoriji.Ne radi se o onim vec dosadnim naglabanjima o tome da li se istorija ponavlja:refren nije o ponavljanju,on jeste ponavljanje.
Bio sam student u Beogradu 1957,kad se odigrala anglo-francuska invazija na Egipat.Vise sam zalio Francusku nego sto sam zalio Egipat,znao sam sve o kolonijama i kolonizatorima,ali to je bila istorija:ovdje i sada na moje oci rusio se jedan idol,jedan mit slobode,jednakosti i bratstva;za Englesku mi je bilo manje-vise svejedno.
Nisam bio sam.S mojim studentskim primanjima nisam mogao da kupujem novine,ali sam bio napisao neki clancic za Vecernje novosti za koji sam umesto honorara dobio-pretplatu.Jednog dana otvorio sam novine i ugledao takodje minijaturni clancic pod naslovom koji kao da je bio moj.Glasio je:"Zao mi te je,Francuska!"
Otada je proslo 36 godina,dakle jedan dobar komad vremena,cak i za istoriju.Dogodilo se sto se dogodilo,dogodilo se i ono za sto nikad ne bih mogao pomisliti da se moze dogoditi.Neko pametan rekao je da americke pretnje vojnom intervencijom u Bosni i Hercegovini sluze zato da joj pokazu koliko je nesposobna.Ali ne samo nesposobna.
Neko duhovit ispricao mi je kratak i sjajan vic,sjajan kao sto samo kratki vicevi mogu biti.On glasi:"Englezi su Srbi,ali Francuzi su uz to i cetnici."
Delovao je na mene kao na Prusta,odnosno na njegovog junaka,njegov cuveni kolacic madlen:u svesti se nesto pokrenulo i na povrsinu secanja je izronio davnasnji novinski naslov koji se bio,mozda zauvek,izgubio negde u njegovoj dubini.Izronio je upravo onako kako treba,kako mora,pracen zvukom kao u pesmi,kao refren,refren istorije:
"Zao mi te je,Francuska!"
("Oslobodjenje",1993.)
Post je objavljen 05.11.2008. u 14:05 sati.