cijeli mi se život počeo svoditi na spavanje, školu, učenje i ispravljanje pogrešaka. polako sam počela shvaćati neke stvari i počela sam ispravljati greške koje sam činila. ˝svoju ekipu˝ sa kojom sam se bila družila i kojoj sam vjerovala.....više ne postoji. neke stvari ...dok sam se sa njima družila nisam vidjela....nemogu reći da sam bila pod njihovim utjecajem ili nešto slično....jer nije istina no dok sam se s njima družila to nisam bila ja. prijateljstvo sa mojojm bivšom best frendicom je polako pucalo..jer ni jedna nismo obračale pažnju na to niti smo pričale ni ništa slično...sve se promjenilo od kad smo krenule u školu. ona se ljutila na mene (znam da je) te nisamo ni pričale. ja sam samo išla (bolje rečeno trčkarala) za njima svima i sve ostalo sam zanemarivala. sad kad sam napokon ˝stala˝ na svoje noge... beba me otpilila...mislim tako mi i trea...sama sam si kriva.....a i ovako i onako to bi se dogodilo zato što se po njoj vidjelo da joj se ne sviđa to što se družimo i da me ne voli...a to je i dokazala. ........pročitala sam jedan post .,...onako slučajno naletila na njega na blog jedne cure (bila sam s njom super..ona je jedna od onih iz mog bivšeg društva....sada ga više nemam...) i pročitala sam post...i tvrdi ona da nije upučen meni... možda nije ..možda je ..... no svjedno shvatila sam da se sa takvim osobama ne želim družiti jer kad sam s njima ponašam se isto tako i sad vidim koliko to druge vrijeđa. više sa njima ne želim imati veze...no to je nemoguće ...idemo u isti razred.....u grupama samo zajedno i to tako da je ne moguće da nemam kontakta i toga no ono što sam prije radila sa njima / njom (zavisi) sada radim sa drugima....ili uopće ne radim. na neke nisam obraćala pažnju a sad mogu reć da su mi jedini prijatelji...dobro...još ne mogu reć da su mi prijatelji ili tako nešto...malo je rano....sve u svemu.... nemam prijatelja...a kako je i krenulo sa svime neču ih ni imati jer neki ljudi uzastopno pokušavaju sve svima uništiti (ne odnosi se na vas...nego na općenito). mogu reće da osjećam da nigdje ne pripadam...jer je to istina....svima sam samo teret i ništa drugo..svi oni imaju svoj život i ja im ne trebam....samo sam dodatni teret...to se vidi....ljudi ko da samo bježe od mene....malon je glupo da kad ti se nešto dogodi i kad očekuješ da će ti najbliži prijatelji i prijatelji kojima najviše vjeruješ pomoći a onda se svi oni izgube i nije ih briga a pomognu ti osobe sa kojima nisi progovorila jednu suvislu rečenicu već mjesecima. to dokazuje da ima ljudi koji te cjene no ipak....to nije to....nekidan smo se slučajno na tjelesnom, dok smo igrali rukomet...zakačili.. i u trku ...u napadu...me jedna cura slučajno gurnula i udarila sam glavom o mateu te pala na pod i još udarila glavom ...ponovo...mislila sam da sam gotova....glava i je mi je pucala...ostala sma ležat dolje na tlu... a onda je došo nastastavnik i reo da moramo u svlačionicu da se spremimo prije zvona..svi su se pokupili i otišli a ksenija i patricija (hvala vam puno na tom) su ostale tamo da mi pomognu. nisam sigurna dali je još neko bio jer mi se užasno vrtjelo i nisam uopeć bila svjesna skoro ničega. nastavnik kad je skonto šta je bilo došao je i pregledo me i rekao da se malo sredim i da dođem unutra i da mi oni pomognu (patricija i ksenija)....nitko drugi nije ni pitao kako mi je....ne mislim da bi sad svi oko mene trebali biti i to jel disati ne bi mogla nego osobe sa kojima sam bila najbolja samo su se pokupili nisu ni pitali ništa...kao da ne postojim a oni sa kojima nisam progovorila ništa su mi pomogli. malo kasnije nakon nekih 4 - 5 min..neznam točno....su došli ana i sara i ono..šta je bilo....si dobro???...treba pomoć???...i kaže im patricija kao ne treba i odu i ja tamo uđem u svlačionicu...nastavnik mi je dao ručnik da stavim na glavu jer sam bila užasno vruča i sve i tamo i ana oko mene tamo non stop bila...pa mi pomaže da nađem tuniku i sve no nastavnik je bio vikao (sorry zbog tog) zbog toga što nije od početka sa mnom il tako nešto....glava me previše boljela da bi o ičemu mislila...i došla ja u učionicu i dečki su mislili da se ja šalim i to na kad su ono shvatili ono odma kao pa šta ti je jel treba pomoć svi se uspaničili......hvala puuuno na tom.....no jedino sam onda htjela da najbolji prijatelji budu uz mene no oni su se pokupili i otišli..no uljepšo mi se dan kad sam vidjela jednog slatkog dečka da je prošao pokraj vrata...no dobro sad dosta o tom...sam sam htjela reč koliko sam bila glupa kad sam mislila da su mi oni prijatelji.....ako ste primjetili ...idem na ples...plešem trbušni i za sad mi ide dobro..sviđa mi se....ide par cura iz osmih i bila sam sa njima vani par puta i sve super no dok sam sa njima imam osjećaj ko da tamo ne pripadam....da tamo na trebam biti..pa onda bolje odem da im nesmetam...čini mi se boljim....ili je to možda samo moji neki strah da to tako zaistab ne bude ....neznam....nabavila sam si msn-ove od dečkiju iz osmih razreda koji su...predobri....no nisam ih dodala....strah me....njihovih reakcija i sveg....svi oni odlaze sad nakon ove šk. godine tako da neznam šta ću raditi pod odmorima......kmmee...ne bi ja da oni iduuu....no ne pita se mene.....ae sad sam malo prešla na neke druge teme no napisala sam većinom šta sam trebala....
by: ...mawena...
Can't you see that
Nobody wants to be lonely
Nobody wants to cry
It's too late to apologize, it's too late
I said it's too late to apologize, it's too late
Post je objavljen 22.10.2008. u 12:53 sati.