FAJT KLUB + KARATE
1
I sada zamisli ovako: proveo si pola godine ili deset meseci u nekom od borilačkih klubova koji niču gde hoćeš i gde ti ne pada na pamet da bi trebalo da ih bude.
Naučili te osnovnim udarcima, te kojekakvim ''čišćenjima'' – čitaj – načinima lomljenja kostiju protivniku, prvenstveno lomljenja kostiju nogu, još tačnije, kostiju potkolenice i samog kolena.
Jedan si od mnogobrojnih polaznika, platiš članarinu, ideš na treninge i susretneš se sa gomilom istomišljenika. I to je sve što znaš o tome gde si dospeo i za šta izdvajaš pare iz kućnog budžeta.
A to za šta si uplatio zove se lou kik, ili ful kontakt, ili tajlandski boks, ili aikido, ili kendo, ili karate, ili...
Međutim, odlično znaš zašto si im platio. Jer ti se guzica stegla od straha. Jer si uplašen. Ovo je nesiguran svet, društvo na ivici propasti, svi prete a niko da kaže ni reči utehe, i tako dalje.
Došao si, dakle, u borilački klub prevashodno da bi odagnao strah. A u borilačkom klubu počnu da te teraju da vežbaš udarce, i to ti se dopadne. Za veoma kratko vreme postaneš onaj koji se više ne plaši, ali koji može drugome da zada strah, što ti se takođe dopadne.
Onda postaneš faca u društvu, i uz tvoje ime stoji i ono – bokser, kiker, ovo ili ono, što u ušima odzvanja jače nego magistar i doktor nauka. Takvo je društvo, takva je sredina, šta se može protiv toga. Posebno kad znaš da bi nekog magistra oduvao jednim udarcem ukoliko ti se ne dopada, a naročito ako borilački sport upražnjavaš paralelno s teretanom. Naravno da bez mišićne mase ni udarac ne može da bude razoran. Stoga plaćaš i seanse u teretani. Ni na kraj pameti ti nije da, zapravo, nekome plaćaš da bi radio kao konj. Da bi dizao stotine kila tereta, na konto kojih se vlasnik teratane bogati.
Jeste, kažeš sebi, ali sve je to ulaganje. Postanem razbacan i jak, i zdrav. I niko mi ne može ništa, SVE ĆU DA IH POLOMIM. Ali duša kaže nešto sasvim drugo. Duša kaže, ne lažući: ''Ti si pičkica, pičkice.''
Pređeš s proteinskih koktela na steroide, koji koštaju boga oca. I dalje plaćaš i teretanu i svoju borilačku veštinu. Odjedared si zao i opak, i jak.
A onda se, batice, jednostavno urušiš u sebe. Jer nisi umeo da balansiraš. Nisu te naučili kako se to radi. Niko te nije odveo na teren, da se fajtaš sa onima koji su plaćeni mizerno a mogu da podignu i tebe i teret koji im je u opisu posla, plus da te raskantaju od batina jer si im dodatni teret. One čikice od pedeset i nešto godina i pedeset i nešto kila, s pocrnelom kožom i sazdani od žila i sajli. E, tvojih napumpanih sto kila ne bi imalo ama baš ništa da traže među takvima, ne daj bože da se fajterski s njima zakačiš. Brate. Bolje da si njima dao pare, da te oni nauče, nego oni silni treneri što paradiraju naokolo sa svojim školicama za retarde.
2
Karate u prevodu znači ''prazna šaka''. Kara – prazna, te – šaka.
Godinama sam trenirao karate. I spoznao nešto dublje, što se karatea tiče. To je filozofija, više nego borilačka veština. Kod nas se upražnjava onaj, takozvani, sportski karate. Takmičarski, je li, koji se, pak, opet svodi na to da protivnika šineš u glavu pre nego što on tebe opizdi. Ili ga gađaš u telo i noge, kako god.
Imao sam dobrog učitelja. Insistirao je na usporenom izvođenju blokada i udaraca. Terao nas je da shvatimo šta blokiramo i zašto prelazimo u napad udarcem. Zašto uopšte udaramo, ako smo se već odlučili za udarac. Zašto smo se odlučili za udarac, posebna je lekcija.
Najbitnija je ravnoteža. Ako si već u stavu za napad, obema nogama moraš da budeš kao zalepljen za zemlju, onda iz tog stava dejstvuješ po protivniku. Ako si u odbrambenom stavu, noge treba da ti rade još brže, ali da ti je sve vreme barem jedna čvrsto na podlozi. Poželjno je da u odbrani obe noge budu na zemlji, koliko god je moguće više. Ukoliko i primiš udarac, treba da znaš kako što bolje da ga amortizuješ. Da ti ne leti glava tamo-vamo, nego da se što pre izmakneš od eventualnog sledećeg udarca. I da sve to vreme gledaš, ako vidiš da je napadač u trenutnom raskoraku, kako da mu kontraudarcem ne polomiš nešto, nego samo da ga vratiš na distancu.
Karate je takođe i disanje. Kao kad plivaš. Ako ne dišeš pravilno dok plivaš, suočen si s davljenjem. Pa ti vidi. Uostalom, pravilno disanje bitno je za sve čega se dosetim, ili dosetiš.
Pošto je ova borilačka veština ipak u suštini odbrambena, te je samim time pretežno duhovne kategorije, može se izučavati čak i uz knjige pisane na tu temu. Teorija karatea, naravno, i ono što se karateom zapravo želi reći a da se ne svodi na golu demonstraciju poteza i udaraca koje svaka budala može da savlada, tehnički gledano. Budale su oni koji plaćaju da bi naučili kako da nekome polome koske. Karate uči kako da sprečiš da nekome polomiš koske, i oni koji to ne prepoznaju naprosto su protraćili vreme iako im to nije jasno.
I tako, moj je učitelj karatea otišao jednog lepog dana. Urastao mu nokat u meso, morali da mu čupaju nokat. Doveli su nam novog, ali on nije bio učitelj, samo je bio kvalifikovan da drži treninge. I bio je sve ono što ne treba da bude. Prijavio se za takmičenje. Karate i takmičenje, mislim... Da nam demonstrira kako zna da bije. Odmah u prvom meču dobio je preko nosa, nos mu prokrvario, moja je majka bila dežurni lekar, zaustavila mu krvoliptanje, on se vratio u meč. I dobio protivnika na neku šorku koja je ličila na onu ispred seoske zadruge. Sudije ga bodovale kao pobednika.
Posle toga sam napustio karate i prešao na košarku. I zakucavao sam, dragi moji, sabijao sam loptu u koš svom snagom, i to nikoga nije bolelo. Samo je meni bilo otišlo koleno, ali to se ne računa jer ja sam pripovedač.
Post je objavljen 11.10.2008. u 08:28 sati.