Skakutali smo lagani fandango
i premetali se preko glave na podijumu.
Hvatala me je neka vrsta morske bolesti,
ali gomila je trazila jos.
Prostor je zujao sve jace
kad je tavanica odletela.
Kada smo zatrazili jos jedno pice,
konobar je doneo pepeljaru.
I bilo je to kasnije
kada je Miler ispricao svoju pricu
da njeno lice,najpre kao u duha,
postaje bledje od najbledje senke.
Rekla je"Nema razloga
i istina se jasno vidi".
Ali ja sam procesljao svoje karte
i nisam je ostavio na miru.
Jedna od sesnaest vestalskih devica
koje su odlazile ka obali.
I iako su moje oci bile otvorene,
mogle su biti i zatvorene.
Post je objavljen 30.09.2008. u 14:41 sati.