Idem tako prihvatiti posao.
Zvučalo je super. Zamislite dječju igraonicu kojoj treba urediti interijer.
I honorar već dogovoren. Samo mala kvaka, treba se učlaniti u dotični junior klub.
Pomislim- nije greda, ne volim sebe ili klinca bezveze upisivati, ali ajd.. što je to prema činjenici da radim nešto zabavno i djeci na veselje. Kao plaćeni humanitarac, di ćeš bolje.
Nešto me ipak kopkalo, stalno sam mislila na to forsirano učlanjenje.. A onda saznam da je vlasnik glavni gradski diler.
Tražim objašnjenje, krenu muljaže.. nije nego itd. Mozgam, važem, love nikad dosta a posao me čeka..
Onda me pukne- jesam ja normalna??
Posao? Honorar od takvog novca?
Humanost.. malo morgen.
Nisam toliko gladna.
Još sam malo žalila. Zbog ideja, konstrukcija u glavi.. ma napravila bih to kao šećer.
Ali šta ćeš, ništa od toga kad nije dobro.
Idemo dalje.
Naravno, 'igraonica' i 'diler' nisu stvarni, bar se nadam. Al pojmovi sasvim dobro služe za ilustraciju.
Post je objavljen 18.09.2008. u 03:44 sati.