Ovo je bio jedan od najgorih, ako ne i najgori, treninga koje smo ikada radili...loše...
Ma mislim...i ja se isto čudim...već nekoliko dana jako malo radimo...pas se samo igra s pasofrendovima...u sklopu šetnje napravimo par nekih vježbica, ali to više onako uz put nego skoncentrirano sa voljom i željom...
Naravno, ja sam kriv...izmorila me moja viroza...pa me onda izmorila i ženina viroza jer sam imao dodatne beba/žena/stan obaveze...i u tom ritmu, dan po dan, korak po korak, došao je i trening dan u klubu...eeeee...ali kako sam ja već nekoliko dana premorenonezainteresiran za neko ozbiljnije treniranje i pas se opustio i počeo se ponašati neozbiljno i nekoncentrirano.
No dobro...početak treninga je protekao OK...radili smo neke statične vježbe i uz sitnije pogreške sve smo radili kako treba. Onda, u jednome trenutku, pred nas je bila postavljena vježba u kojoj sa psom treba uči u zamišljeni kvadrat čiji su vrhovi obilježeni čunjevima te zatim obići jedan čunj s lijeve strane pa se vratiti u središte kvadrata i onda obići jedan čunj s desne strane pa se vratiti u središte kvadrata. Pri izvođenju te vježbe pas je znatiželjno krenuo njuškati čunj i tako se prebacio na pogrešnu stranu za hodanje, povodnik se zategnuo, ja sam ga dodatno povukao nogom i psu se stegla ogrlica oko vrata. Drama...pas je to shvatio kao neku tešku kaznu i sav se do kraja pokunjio...povio je uši, izgledao je preplašeno iako je sve bilo sasvim slučajno i nisam uopće imao namjeru kažnjavati psa, već ga dodatno motivirati da se kreće pravilno u zadanoj vježbi. Tu smo ušli u začarani krug...pas zbunjeno od slučajne kazne preplašen, a ja umoran, po malo nervozan i bez koncentracije nedovoljno sposoban pozitivno izmotivirati psa i vratiti ga na radnu temperaturu za trening. I onda je krenuo šou program...ja hodam i učim psa da hoda s lijeva, pas zaostaje, u jednom trenutku pas odluči prestati hodati, ja nastavljam hodati i tako na tren zadavim psa povodnikom i ogrlicom, a ja kao da mi je netko bez znanja bacio sidro ostanem zakopan u mjestu sa iščašenjem lijevoga ramena...pa onda...povedem psa na odležavanje, pas nije na povodniku, slobodno hoda opet s te nama nove i pravilima tražene lijeve strane, odjednom pas legne i ja sam odšetam do mjesta gdje bi psa trebao postaviti u odležavanje...pa onda...ja kažem sjedni pas leži i zbunjola me gleda...pa onda...ja glumatam s lopticom u ruci i pokušavam dobiti psa da brzo liježe i sjeda, a pas, a pas se izvali pred mene na leđa i maše repom...naravno da smo u tom pijanom plesu po trening terenu jedno drugome stajali na šape, spoticali se jedno o drugoga i izgledali kao da nam treba jedno kvalitetno trežnjenje. Meni takav šućibućimrctrcdesno rad oduzima čitavu silu energije...puuuuuuno više nego kada normalno pa makar i zahtjevno radimo i treniramo...jednostavno sam svakim trenutkom sve više padao, padao je za mnom i pas, a trening je postajao sve lošiji i lošiji.
Što reći...trening je protekao u čekanju da mu dođe kraj...da krenemo kući...do kraja treninga ništa nismo napravili kako treba...samo smo drugima smetali u radu, čak i kada smo se micali u stranu.
Pišem ovo da podsjetim sebe i sve vas...kada se radi sa psom treba biti odmoran, smiren, dobre volje i motiviran...sve to treba prenijeti na psa...tada je pravo zadovoljstvo raditi.
Ovako kako smo na ovom katastrofa treningu mi radili, loše je i kontraproduktivno...narednih ću dana morati utrošiti duplo više energije nego obično samo da bih psa izmotivirao na treniranje vježbi koje smo na ovome treningu tako loše radili, vrteći se stalno u začaranom krugu između nesigurnosti psa i moje nemogućnosti da ga dignem i povedem u trening.
Ah...umorilo me...trenutno imam onaj pesimistični stav...nikada nećemo položiti naredni radni ispit, ispit A...no kako volim reći...ja sam konstruktivni pesimista.
Post je objavljen 18.09.2008. u 08:03 sati.