Jutrom ranim budili su me pijetli, a onda bi me iz drijemeža u snenom krevetu podigla zvonjava crkvenog zvona...poziv na misu...
Prošetali bi pustim ulicama pesonja i ja...osjetili svim čulima morsko jutro...tišinu koju bocka cvrkut ptica, friškinu mora koja te tjera razmišljati o navlačenju majice dugih rukava, blage boje bora i kamena...
Nekoliko dana, pred vratima jednog ovećeg dvorišta moj pesonja bi zastao, znakovito njuškao i cviljukao...stvarno nisam imao poima što ga to u nosu muči u takvo predivno pitomo jutro...no jednoga jutra na rešetki vratiju promolila je mala crna njuškica i veselo je dahtala...pustio sam mog pesonju da se približi i puse preko žice počele su padati...bila je to mlada labradorica, ma štene malo crno koje je oduševljeno svakim mišićem svoga tijela pokušavalo pozdraviti mene i pesonju.
Uto začuh spore ljudske korake i ispod smokve iziđe starac, teškoga hoda, pa mi mirnim glasom krene govoriti o labradorima i svom suživotu sa malim crnim štenetom. Uglavnom...on i štene igrom slučaja žive sami, on previše teško hoda da bi psa šetao, a i opravdano se boji da bi ga razigrano štene na povodniku moglo povući i srušiti na pod...tako da...štene ima na raspolaganju čitavo dvorište koje stvarno nije malo, pas ima svu brigu i pažnju koju mu starac može pružiti, ali pas nema puno kontakta niti s ljudima niti sa psima jer starac živi prilično osamljeno.
Čovjek nas nakon kratke partije razgovora poziva u dvorište...i ja pristajem...ajde, mislim si, idem malo pogledati to štene...na svog psa previše niti ne mislim, jer on je super dobar i poslušan pas pa nema problema oko ulaženja u dvorište drugoga psa...aha, moš misliti...u svojoj opuštenosti puštam malog ludog sigmunda da nekontrolirano uleti u dvorište...fatalna pogreška...jednostavno ga više nisam mogao obuzdati, ponašao se kao da me nema dok je jeo smokve koje su popadale na pod, dok je utrčao u kuću, dok je jurio dvorištem i pri tom hvatao i jurio sve zanimljive predmete koji su mu se našli na putu...nekoliko puta kada je pas protrčavao kraj mene, uhvatio sam ga za ogrlicu i ščepao za šiju, ali čim bi pustio ogrlicu pas je nastavljao s luđačkom jurnjavom...strava...u jednom trenutku moj glas došao je do psećih ušiju i smirio ga, ali pas nije želio doći do mene, ponosno je stajao na sredini dvorišta i gledao me...u tom trenutku sam smireno zatražio da legne i pas je poslušao, opušteno i postrance sam mu prišao i zatražio da čeka...pas je valjda u tom trenutku shvatio da je radio gluparije i povio je uši u nazad i mirno nastavio čekati u zatraženom odležavanju.
Konačno da mogu mirno pogledati štene koje je čim smo mi ušli u dvorište odjurilo pred vrata kuće i nije željelo niti blizu nama...veselo sam ga počeo dozivati i govor tijela toga psa bio je fascinantan...kao i na vratima dvorišta, svaki mišić mahao je pozdravom, glava i rep bili su submisivno pognuti, a noge kao u čučnju...pas se kretao dva koraka naprijed u silnoj želji da priđe, a onda se povlačio dva koraka nazad u strahu od novih ljudi i pasa u svome dvorištu. Uspio sam lagano hodajući od šteneta, okrenute glave, uz veselo dozivanje i pognuto mahanje rukama, pozivajući ga na igru dozvati ga od kućnog praga do dvorišta...ali štene je stalno bilo na desetak metara od mene. Do tada se moj pas već smirio pa sam ga pozvao iz odležavanja i smireno krenuo pozivati štene na igru...to je upalilo do kraja...štene se sjurilo među moje noge, izvalilo se na leđa i popiškilo...malo smo se pomazili i tada sam pustio pse u igru.
Igra se svodila na to da je moj pas lagano trčkarao dok je štene jurilo simo tamo okolo i naokolo...sve sa velikom zadrškom od prilaženja i nekakvog kontakta sa mojim psom...no svako malo, štene bi se sjurilo do mene i pod mojim nogama tražilo sigurnost...samo bih ga ovlaš pomazio i micao se u stranu potencirajući igru među psima.
Dolazili smo još par puta na druženje...
Pas nas je sasvim OK prihvatio...i uvidio da stranci u dvorištu mogu biti OK fora...
Nadam se da smo barem malo pomogli u socijalizaciji toga psa...sretno...
Post je objavljen 10.09.2008. u 07:37 sati.