Moja draga žena je nedavno ostavila blog na myspace-u koji se bavi fenomenom idiokratije, i koji se tiče jedne partikularne reklame za šampon. Inspiriran tim blogom, odlučio sam se da priču dignem na jedan malo viši nivo. Ostanite sa mnom, radi se bukvalno o svemu što vidimo i krajnje jednostavnim stvarima koje nam se predstavljaju kao fenomen. Ovo je kao obratna teorija urote, s tim što ću pokušati da napravim demistifikaciju jednog novijeg fenomena.
Počnimo izokola sa jednom nevažnom informacijom. Radomir Antić je postavljen za selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Cela ta stvar bila bi nebitna da priča nema pozadinu.
Persona: Radomir Antić je bio legendarni fudbaler Partizana i Reala i još legendarniji trener ta dva kluba, kao i Atletico Madrida i Barcelone. Jedini je trener koji je vodio sva 3 najveća španjolska kluba. Živi u Madridu, u penziji je i novac mu ne treba, jer je već dovoljno zaradio.
Okolnosti: Za razliku od persone, vrlo sumnjive. U skorije doba izvršen je omanji puč u Fudbalskom Savezu, i odletela je jedna garnitura lopova koju je zamenila sledeća. Odleteo je i selektor, isti onaj koji je učinio pravo malo čudo u omladinskim selekcijama napravivši dva ulaska u finale Europskog prvenstva.
Šta je Antiću to trebalo, da sedne za kormilo broda koji tone? Izazov je jedini logičan odgovor. U medijima je predstavljen kao spasilac, očekivanja su ogromna, a on će ih sigurno dodatno podgrejati činjenicom da neće doživeti poraz od Farskih Otoka. Da li će napraviti čudo? Nema šanse. Osnova je toliko nezdrava da su čuda nemoguća. Kako prolaze spasioci - znamo. Dok sreća služi, oni su bogovi na zemlji, a kada se dogodi neumitno i idiotski podgrejana očekivanja ljosnu u vodu, bivši spasioci bivaju ismevani i provlačeni kroz blato. Dodajmo na to činjenicu da je Antić bazično penzioner, da je njegova škola fudbala prilično retro, a da u sportu retro nikada nije in, jer se taktika i filozofija igre menjaju više nego često. U tom slučaju čudo bi bilo da Antić časno izgubi, otprilike kao Partizan sad nedavno od Fenera, pa da bude pošteđen blatnog tretmana. Uostalom, to ne bi bilo fer, čovek je prvo star, a drugo legenda.
Tu dolazimo do centralnog fenomena. Provlačenje kroz blato. Dešava se. Dok cela ta sportska histerija ima nekog osnova u domenu kolektivnih sportova, jer je ipak nacija, zastava, krst časni i koji kurac već u opticaju, kod individualnih sportova to dobija posebno groteskna obličija. U individualne sportove država ne ulaže, i sve je na pojedincu, roditeljima, sponzorima i trenerima, pa kako se ko snađe. Srpski teniseri su tako s neba pa u rebra postali legende i nacionalni heroji, a da ih niko o tome nije ništa pitao. Posle jedne sjajne serije neminovno je došlo do blagog pada, a mediji su ih provlačili po blatu. To se dogodilo letos na Wimbledonu, kada su svi ispali relativno rano. Najgore je prošla Ana Ivanović, koja se i bila najviše digla, više igrom slučaja, a manje svojom zaslugom. Ona se nekako ove godine dogurala do prvog mesta na WTA listi zahvaljujući prevremenoj, ali zasluženoj sportskoj penziji Justine Henin. Kao i svaka mulica, malo je pala u formi i tu formu do danas nije povratila. Prilično je sigurno da će skliznuti sa prvog mesta. Po svim novinama i televizijama nju danas ne pljuje samo onaj ko kasni na bus.
Još drastičniji primer je Dragan Džajić, po mnogima najbolji YU fudbaler svih vremena (ja tako nešto nikada neću reći za zvezdaša), koji je zbog svojih mahinacija dospeo do zatvora. Pizdarije koje su se o njemu pisale i izgovarale po televizijama su čak i meni bile odurne. To se ne dešava samo u sportu, samo treba pogledati kako po medijima prolaze glumci, umetnici uopšte, političari i bilo koje javne ličnosti svaki put kada nešto pođe po zlu.
Ne, ovo nije propaganda u stilu "nemojte gledati televiziju". Ja je gledam, i to mnogo. Samo se ja trudim da se informiram i da se zabavim. Sa ovim drugim ne postoji problem kao takav, osim što je nekim izvitoperenim slojevima provlačenje poznatih kroz blato idealan oblik zabave. Kod informacije stvar postaje zajebana, jer je teško razlučiti čistu informaciju od nečijeg (ne)kompetentnog tumačenja. Meni nije problem, ipak između ostalog i studiram medije. Dalje, nemojmo biti balkanocentrični: provlačenje po blatu je globalna zabava i globalna zaraza. Pogledajte samo Britney, Amy, Paris, Beckhama, Roberta Downeya i koga sve ne. Mediji obožavaju da im se napiju krvi za svako jebeno sranje.
Tu dolazimo do fenomena koji treba razotkriti. Njegovo ime je Barack Obama. Budimo realni, u uskom izboru između šlogiranog konzervativca, Obama je idealno rešenje, ali šta koji kurac iza tog "fenomena" stoji? Jedno veliko ništa provučeno kroz marketing i medijsku mašineriju.
Prva stvar: Obama je crnac. WRONG! Obama je melez, otac mu je iz kenijske bogataške porodice (da li prosečan Kenijac može da odškoluje sina u Americi?), a majka mu je srednjeklasna belkinja. Obama je tako odrastao u belom, srednjeklasnom američkom okruženju, po celokupnom backgroundu je totalni WASP (belac, anglosaksonac i protestant), tako da će (nadam se) budući američki predsednik biti crnac samo malo po boji kože. Ovim ne pokušavam ništa da dokažem, osim medijske manipulacije kako je revolucionarno imati crnog predsednika. Nije, Morganu Freemanu ta uloga tako super stoji u filmovima iz Clintonove ere. Ne smeta meni Obamina boja kože, samo je on crnac manje od Eminema koji je navodno belac. Revolucionarno bi možda bilo da neko iz Bronxa ili South Centrala postane predsednik, ali ni to nije za padanje u nesvest.
Druga stvar: Obama je ultra liberalan. WRONG! Po čemu je liberalan? Zato što je duvao na koledžu? Ko nije! Zato što to javno priznaje? Ovo su 2000-te, duvanje više nije ni smrtni greh ni zločin za smrtnu kaznu. Zato što pljuje Busha zbog rata u Iraku? Isto kao i 70% Amerikanaca. Da je Obama tako liberalan, ne bi dogurao do nominacije ni u ludilu. Da se zaista toliko zauzima za siromašne i imigrante, bio bi stopiran na nivou predsednika opštine, možda gradonačelnika u najboljem slučaju. Da je revolucionaran, bio bi zaustavljen metkom kroz srce, kao Robert Kennedy, kao JFK, kao i svi iz te familije. Obama pokazuje svoje liberalno lice kada treba, a konzervativno takođe kada treba. Ume on da se ponaša i kao svaki dobri kršćanin i family guy.
Obama je samo jedan medijski proizvod smišljen od strane interesne grupe kao bi se postigao bazičan cilj: Obami fotelja, njima beneficije od toga. Just business, ništa manje ni više od toga. Sa svojim znanjem i iskustvom on je za predsednika pogodniji od Paris Hilton, recimo, ali ne mnogo i ne dovoljno da mediji od nje nisu rešili napraviti prvu ženu-drolju u predsedničkoj fotelji.
Šta se nudi na drugoj strani? Isto to samo gluplje, jer je protivkandidat počeo kao opozicija Bushu i liberalnija struja da bi za svrhu svog projekta postao veći Bush od Busha. I ne, ne vadi ga žena kao kandidat za potpredsednika, i ne vadi ga ništa. Pošteno cilja na svoju metu: konzervativne, dobrostojeće i ruralne glasače okrenute sintagmi Familly Values.
Istina je da je trka jako tesna, da je hype oko Obame splasnuo, da se svakojaka govna vade iz arsenala i da su naredne 4 godine neizvesne. Zapravo izbor i nije krucijalan za većinu ljudi. Niti će se dogoditi povratak u Regan years (tip je podredio sve pobedi u Hladnom ratu i uz pun kurac žrtava uspeo i to da postigne), niti će se dogoditi povratak u Clinton years. Jedina je razlika ko će više profitirati: korporacije, vojna industrija i izvoznici ili srednja klasa i uvoznici. Spoljna politika će ostati ista ili slična, sa razlikama u detaljima. I to nikog van Amerike ne bi trebalo da pogađa.
Mene pogađa jedino kurs dolara, jer mi je potreban visok kurs da bi mi se isplatilo da izvlačim lovu iz šteka, što bi trebalo da učinim.
E, sad, suština ove priče je da se sve plašim Carry momenta, tj. da će se početni hype srozati na svoju suprotnost i da će Obama dobiti svoj blatni tretman ako izgubi izbore. I tu dolazimo do onoga čega se valja uplašiti: čemu uspeh i čemu rad na sebi i bilo čemu kada svako manje ili više završi u medijskom blatu? Kako su mediji sve brži, Warholovskih 15 minuta slave se skratilo na 15 sekundi, podizanja su mnogo brža i spuštanja su mnogo gadnija.
Nemojmo biti ni striktno vezani za vreme, uspona i padova je bilo uvek, slavljeni su postajali ismevani na svim nivoima, ali je nekako sve trajalo mnogo duže i tempo je bio podnošljiviji. Uvek je bilo mediokratije na svim nivoima, pa i najvišim, ali, majku mu, šamar realnosti nikad nije bio brži, nikad se nije perfidnije lagalo i nikada tako nešto nije imalo manje nekog solidnog rezona iza sebe
Post je objavljen 03.09.2008. u 06:44 sati.