Dakle, ja sam u Rijeci. Živim tu mesecima, i sviđa mi se. Iz milion i 700 hiljada razloga. Prvo, Rijeka nije Beograd.
Mislim, nije ni Beograd loš sam po sebi, ali ima neka svoja ograničenja. Recimo nikad ne znaš na čemu si, koliko si blizu građanskog rata ili uličnih nemira, ko je od tvojih naizgled normalnih suseda duboko u sebi potpuni kreten, fašista ili lopov spreman da te opljačka, ili da ti se usere u život iz čiste zabave. U Beogradu je sada, kako kažu, relativno ok, dokle - ne znam. Ne vraćam se.
U Rijeci uvek podeđuje SDP. Što je dobro. Ne bi bilo ni posve loše da uvek pobeđuje HDZ, ili da se ta dva menjaju. Verovatno zato što su i jedni i drugi suviše mlaki i bez izraženog misionarskog nagona koji vodi samouništenju. U Beogradu to nije tako, svako normalno biće se plaši nekakvih mitskih radikala, koljača i lopova, koji daju krupna obećanja, bude nacionalistička osećanja, i za sobom kad god su u prilici ostavljaju pustoš. Zanimljivo, oni su uvek blizu magičnih 50 %, sami ili sa onima koji ih podržavaju, ali nikad preko, spremni za sada samo da plaše pošten svet. Kada dođu biće sranja, ali čini mi se da nikada neće doći. Ipak, svejedno sam pobegao, muka mi je od straha, živci su mi na rezervi, a pogled ka moru me smiruje.
Živim sa ženom i psom u malom stanu u finom delu grada, vozim se u starom autu, nekoliko sedmica nemamo plin ni ljudski TV. Sve u svemu daleko smo od luksuza, ali se i ne žalimo. Nemamo posla i živimo od pomoći roditelja, ali i to će se jednom promeniti. Meni je lepo, ona se ponekad oseća beskorisnom. Kažem joj da mora biti tolerantnija prema svom gradu, jer ne zna koliko groznih mesta ima, i kako bi se provela da je, na primer, u Beogradu.
U biti, sve je ok kad se da preživeti. Sve dođe na svoje, i za sve treba nešto vremena. Odoh da kupujem na aukcijama.hr, pa se čujemo još.
Post je objavljen 08.08.2008. u 23:35 sati.