Marketing
Veliki korak pun nade
Još prije nekih mjesec dana sam poslao molbu za posao na e-mail adresu jedne tvrtke u Zagrebu. Nisam dobio nikakva odgovora. Palo mi je na pamet da uopće ne čitaju elektronsku poštu, pa sam odlučio faksirati im molbu. I tako sam ju u petak faksirao iz pošte. Mislim da nije prošlo niti pola sata od toga kako su ju primili, već su me zvali i rekli da dođem sutra (subota) u Zagreb na razgovor za posao. Ideš! No, bilo mi je nezgodno u subotu to izvesti, pa sam se dogovorio sa šefom poslovnice da dođem u ponedjeljak. Pristao je i ja sam bio sretan.
Došla je subota. Još jedan dio trave za pokostiti u dvorištu što sam imao sam pokosio kasnije popodne. Dogovorio sam se sa Sašom da ćemo ići na jezero u Orahovicu. Iako smo trebali nešto ići u Slatinu, nismo. Otišao sam po njega i došli smo na jezero. Voda uz rub je bila prljava, puna trave. No, bila je topla. Isprva sam odustao od kupanja, ali Saša se skinuo i prišao rubu. Na kraju sam i ja odlučio da ću se ipak kupati, pa sam otišao samo do auta po ručnik. Krenuh prema autu, kad mi u susret naiđu cura sasvim OK obučena i tip gol kao od majke rođen. I ne brine njega to, meni nekako neugodno, pa okrenuh glavu u drugu stranu da mi pogled ne padne na njegov alat. Uzmem ručnik iz auta i silazim nazad prema obali i skoro se spizdim niz padinu... Kud je mrak, još ja čorav... Katastrofalna kombinacija! Dakako, kada sam došao do Saše, odmah me pitao da li sam snimio onog lika što je prošao gol. Hm! Naravno da ga je on odmjerio... cijelog. Srećom za njega što postoji rasvjeta oko jezera. Krelac! Kasnije smo otišli po pizzu i došli kod njega. Mimi i Točkica su nas dočekale pred vratima. Uđosmo unutra i Točkica za nama. Dok smo mi jeli pizzu, Točkica je žvakala moje starke. Popizdio sam. A onda ju je Saša počeo natezati... Jadno štene!
U nedjelju kasnije popodne me sestra ošišala. Previše. Totalno me zbrijala. Izgledam kao logoraš. Stari me zajebava da izgledam kao američki regrutant. Preko FaceBooka sam se čuo sa Slavkom. Htio sam se naći s njim na kavi kada dođem u Zagreb... No, u Splitu je... Uglavnom, nedjelja mi je prošla da nisam uspio ni trepnuti, ali noć je bila opaka. Nisam mogao spavati od uzbuđenja.
Zagreb... Zagreb... Srce mi je lupalo. Hoću li dobiti posao? Što će mi reći? Ma, ne nadam se ničemu... Nisam ja te sreće! Tramvaji... Velik grad... Zagreb... Hoću li se snaći ondje? Hoću li zalutati? Zagreb...
Milijun je misli bilo u mojoj glavi i nisam mogao spavati, a uz to mi je bilo i užasno vruće. Jedva sam nekako zaspao, a onda se u 4:30h mobitel oglasio. Vrijeme je za ustajanje. Obukao sam se. Skuhao kavu. Izišao van zapalit... Sat vremena je prošlo vrlo brzo. Otišao sam na kolodvor. Vlak je ubrzo stigao. Od Čačinaca do Virovitice je užasno sporo vozio. Valjda su nekakvi radovi na pruzi, pa ne može brže. Konačno sam stigao u Zagreb. Ulazim u tramvaj i izlazim na Kvatriću. Odande sam se pješice uputio na svoje odredište. Obavih razgovor. Nisam mogao dokučiti da li bi moglo biti nešto pozitivno za mene ili ne. Nadam se da ipak je, jer se zaista želim maknuti odavde. Mislim da u Slavoniji stvarno nema budućnosti. Slavonija propada. Nema radnih mjesta... Užasno je! No, ipak moj napad na Zagreb je možda ipak prevelik korak za odjednom ga napraviti. Ipak mi nije žao, niti će mi biti. To želim! Nadam se da ću uspjeti. Samo da mi jave da sam primljen...
Kasnije sam otišao do rodbine na kavu i ručak. Kasnije smo Braco i ja otišli do kolodvora i tamo negdje sjeli na kavu, te još malo razgovarali. Otpratio me do vlaka koji je kretao u 17h. Pozdravili smo se i napustio sam Zagreb s nadom da ću se vratiti. Ubrzo...
Post je objavljen 05.08.2008. u 15:38 sati.