Marketing
Mali moj… Vrabac…
Ovakvo je stanje jutros.
Mali vrabac više nije među nama.
Toniju ga nisam mogla pokazati osim – ovako na slici.
Nije da da mu pogledam u lice.
- Jesi tužan? – pitam ga.
- Neću ti reć! I pobjegne van. Traži ga… a nema ga. Dobro sam ga sakrila.
Dosta mu je da vidi i ovo. Pretužno mu je to.
Ipak je to – samo vrabac.
Možda je htio nešto reći. Možda je rekao svoje.
Možda još nije sve rekao.
A možda i smrću nešto kaže.
Možda ga nisam smila zatočit i vrpce mu vezat oko nogu.
Možda bi se opet vratio.
Da… evo sad malo bolje razumin one koje imaju svoje male kućne ljubimce pa im se nešto ovako dogodi.
Vrabac je ipak samo ptica. Gubili su ljudi i više. Gube i danas.
Izgubiti osobu – e to je tragedija.
Izgubiti je za dugo vrijeme… tužno je… poželi čovjek sam umrijeti radije nego da se nekom dragom nešto dogodi…
No još je tužnije, daleko tužnije – izgubiti osobu za VJEČNOST.
Meni je žao vrapca… a kako Njemu neće biti žao onih koji se gube…
Za vječnost. Ne tek za ovo vrijeme.
Post je objavljen 24.07.2008. u 12:55 sati.