Želim biti ponosna na zenlju u kojoj živim i na ljude u njoj.
Ali ne samo na jedan dan. Zaboga, i čimpanze dobivaju ljudska prava (?), a mi ovdje vičemo PEDERE U LOGORE. Želim da danas ne bude potrebno prisutstvo policije, što je vrlo naivno i djetinjasto. Paradoksalno.
Želim dugine boje na Jelačićevom maču.
Da plačem od sreće, a ne od žalosti. Iako, da sam jaka, ne bih plakala. Što učiniti, a da se ipak ne spustim na njihovu razinu? Žalim ih i gade mi se u isto vrijeme. Ružno od mene. (Čudne li rime)
I ta sranja o prihvaćanju (tuđeg mišljenja).
Aha, super je govoriti o tome kad gledaš kako pljuju na ljude, govore im da su bolesni/e i poremećeni/e.
ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO ZAŠTO
se ne možemo ponašati kao ljudi?
Školstvo nam je u k****, vojnici (vojnikinje?) u Afganistanu, benzin je sve skuplji, Ferala više nema, Toše Proeski je (i) mrtav (i) na naslovnici Arene, Ana Magaš izašla iz zatvora, u knjižnicama je happy hour, a hrvatski/e se (malo)građani/ke zamaraju oko miroljubive Povorke Ponosa.
''Sve je, rekao sam, bilo skladno, mirno, baš kako treba biti. I možda bi trajalo dulje, u nekom drugom svijetu.
Jer u ovom nema ništa za nas.'' Dražen Ilinčić: Berlinski ručnik
Osjećala bih se potpunom kad bih uza se imala osobu koja me nadahnjuje da budem bolja i koja me voli zato što ne mora, koliko god to zvučilo otrcano. Jer, kad taj trenutak dođe, najmanje će mi biti važno kojeg je ona spola.
Ovaj svijet nije dovoljno human za život.
Želim koktel, ali samo Tequilu Sunrise, bez primjesa.
Post je objavljen 28.06.2008. u 10:04 sati.