Nisi ni slutila kakva sudbina očekuje tvoje malene,
dok si ih hranila svojim tijelo,
čuvala od mojeg znatiželjnog pogleda
misleći da ću im nauditi,
otrgnuti ih tebe...
Nisi znala da ja nisam takva vrst ljudi kojima smetaju te male lopitice,
diveći im se iz dana u dan,
smijući se njihovim igrama koje će ih pretvoriti u borce
za svakidašnjicu, za komad kruha.
Ali, oni nisu dočekali taj dan.
Zar ne?
Oni su ih ubili, misleći...
NE, ONI ne misle...
"Gamad!"- eto što oni zapravo "misle",
a to, su upravo ONI.
Previše se igraju Svemogućega.
I sada, plačeš iz dana u dan, za njima.
tvoju bol ONI ne čuju. Plačeš ispod moga prozora,
dok te slušam, tužno, trujući se onim što se truju ONA vrst ljudi.
Dok me bijeli dim obavija,
puštajući svoj ogavni miris na meni...
Onda, tužno odlaziš,
znajući da se oni ne mogu vratiti tvojim plačem...
...kap...
Post je objavljen 14.06.2008. u 13:13 sati.