Marketing
KAD ĆE VIŠE – KRAAAAJ aj aj
Eto tako razmišlja većina đaka a sigurno i nastavnika.
Među njima sam eto i ja, priznajem… jer stvarno jedva čekam – kraj školske godine.
I oni što su prije pazili više teško da paze, ocjene se po prilici znaju, i do kraja ostaje samo istrpit ove sate provjeravanja, ocjenjivanja, zaključivanja…
.........................
I tako razmišljajući o tomu ''kad će više kraj… kad ću stić ispravit sve ove kontrolne…'' … slušam danas jednu mladu mamu… i slušam da baš ovih zadnjih misec dana kako nismo uopće kontaktirale prolazi prave muke… a ja se tu kao nešto mučim oko škole…
Ona ipak ima ozbiljnijih problema…
Ne usudim se niti reć da je meni nešto teško, jer šta je to naspram…
Uh, ma zamisli da imaš malu kćer predškolske dobi, veselu i razigranu, … i odjednom se razboli…
– noge su joj bile oduzete, a ne znaš šta, kako, zbog čega, …
Život ti se poremeti… strah… strepnja… iščekivanje svega mogućeg i nemogućeg…
Putuješ iz Dalmacije u Zagreb, dite ima bolove, plače i jauče, noćima nema spavanja, …
I na kraju, … ah hvala Bogu – sad je opet dobro… mada se ne zna – zašto su joj noge bile oduzete…
....................................
Na kraju, šta sam ono tila reć…
Da jedva čekam kraj…
Oprosti mi Bože na nerazumjevanju za stvarne probleme ljudi oko sebe!
I hvala Ti na svemu što imam…
A hvala ti i za ove moje 'problemčiće'… zbog koji jedva čekam kraj…
Hvala Ti za moje zdrave noge koje ipak ne koristim baš najbolje,
pa mi je možda i ovaj događaj danas prepričan došao kao poticaj za zahvalno korištenje svojih nogu...
Post je objavljen 10.06.2008. u 14:22 sati.