Sta znaci to da nesto moze da nas ubije, koliko i kako da nas ubije, koji deo nas da ubije, da li da atakuje na nase telo ili na nasu dusu? U jednom ili drugom slucaju gubimo, ali u oba slucaja dobijamo. Neke stvari nam otvaraju nove dimenzije, a neke unistavaju postojece. Da li to znaci da smo jaci ili to znaci da smo samo drugaciji?
Zivot je proces i svaki dan je novi izazov. Shvatajuci samo velike stvari kao one koje sudbinski deluju na nasu licnost, mi sebe osudjujemo na cekanje. Zivot to nije. Velike stvari se dese ili pak desavaju, one nas pomere iz temelja i pokazu nam nove aspekte nase licnosti. One, cak, ne moraju ni da se dese. Male nas polako i sitsematski menjaju, ni ne shvatimo, a mi smo vec postali drugaciji. One oblikuju nas zivot i daju mu smernice.
Kada te nesto izbaci iz temelja i baci "na cardak ni na nebu ni na zemlji" jedino sto zelis jeste da ponovo dodirnes zemlju. Ne biras gde da stajes, cilj je samo da stanes. U teznji ka zemlji i neposedovanjem sigurnog oslonca, ti kao jedinka tezis da nadjes neki svoj prostor i neko svoje sigurno tle. Neki zauvek ostanu levitiraju, ali vecina dotakne zemlju ponovo. Pri tom dodiru, to vise nije ono isto tlo, ono je drugacije. Ono nam daje novi pogled na svet i novo kretanje. Nismo postali jaci, samo smo postali drugaciji. Naviknuti na to da nam neka odredjena stvar ne moze vise naskoditi, niti nas udaljiti od zemlje. Ali uvek postoji nova stvar koja nas na isti nacin moze odbaciti sa tezista. Ova, jednom prozivljena vise ne.
Sta smo izgubili? Veru da postoji samo jedno tlo i da neke stvari, zaista, ne mogu da se dese. Sta smo dobili? Novu percepciju sveta, shvatanje da se nalazimo na klizavom terenu i da ne postoji nas dom do onog kojeg sami sebi zelimo da stvorimo.
Post je objavljen 27.05.2008. u 18:32 sati.