Evo ga na. Sad su se svi zakrcali u taj Lourdes. Furka je da svakome ama baš svakome ko dojde ove godine tam, tak sam bar čula, budeju skinuti grehi ko sa špahtlom. I zato me ne čudi kaj je tam spičil i čovek koji mi je priredio nesvakidašnji doživljaj samopouzdanja napisavši čitav svoj duuuuuugački post naježen od moje malenkosti i prostote iste vlasnice. A kaj bum, prosta sam i šlus. I bedasta. Jer si nemrem priuštiti ni pošteno Samobor a kamo li Lourdes s decom. Bemu mater. Mesto da kupujem ja prodajem. Na, danas sam otišla zadnji put pokazati deci grunt i rekla sam im:
- Jebemti budućnost. Tu smo mogli Nojevu arku napraviti. Bit će poplavnih pizdarija, a mama to mora utopiti nekom pripizdincu koji bu tu uzgajal fazane za druge pripizdince. Ili?
- Daj mamice. Pa tu je tak lepe. Pogle. I tratinčice i trešnjice i maslačci i septička!
- Kuš! Il bute jeli kak ste navikli il bum vam zaheklala ćube. Pa si onda gledajte grunta.
I tak sam poslije nekoliko noći gruntanja zaključila da bum spizdila još jedan komad rvacke zemlje za rvacki kruh, meso i povrće. Da mogu decu školovat i da deca posle mogu otijti tam di bu im negdo plaćal za to kaj bu delala. No, gruntala sam si da bi mogla da sam malo više pri zdravlju i nekaj poduzeti v tom smislu pak postati i poduzetnica. Najrazumija mi je ideja bila da napravim tam onaj paintball teren kak bi se ovi novokomponirani piceki mogli tam družiti prek vikenda il kak to oni već veliju kad se pokupi vrhnje upravljačko iz neke banke ili kapitalističke firme pak se međusobno upucavaju kak bi se više razmeli. Ja to ne razmem al ziher sam da to ne bi bila propala investicija. Odmah posle one da tam na vrhu grunta otvorim narodnjački klub, al onda bi morala zvati i rvacke ceste da se imaju di spizdit posle konzumacije i gradska groblja da ih imaju di pokopat. A to mi je smrdilo na papirologiju, a ja osim šekret papira sve ostalo od papira izbegavam.
Dakle, odluka je pala, ko ga jebe, rvacka zemlja je najlepša kad se u srcu nosi. No, posle smo deca i ja otišli ne u Lourdes neg v Sanobor. Kak nemam ko don Angelo lepe tablice, a ni auto mi nije baš neki i još je k tomu bil zmazan tak sam se ponizno sparkirala ispred sanoborske pivnice. Parking je tam mjestimice zagrezao u drač i korov, te je u spoju s mojim autom sve to skupa činilo baš nekakvu logičnu cjelinu. A nutra jebate ko da smo naručili prstace. Osim kaj su veći dio pojeli maloprije cucki, za tu smo cijenu mogli izjesti negdje pol odojka, akoline i tri fazana. Sećam se kad se ta pivnica tek otvorila, mislim ono ne da se ne da usporediti neg je fakat i tu sve otišlo u onu stvar. I tak, nakon kaj smo pojeli za dva tanka benzina odlučismo se vratiti u Bandićev rezervat, al to nije bilo sam tak. Osobito za one kaj ne znaju kvart. Sanoborcima kaj da se jebe jel bu im ko došel, a još manje otišel. Grad je danas bil poluprazan, jer delaju nekaj na samoborskoj, a za vratit ljudi su lutali i pitali. Okej, ima onih kaj znaju sve puteljke patuljkove pa ni problem, al vidlo se fajn autih kaj se pitaju di sad. Mi smo zapalili prek Strmca, pa opet na sanoborsku. Tek sam pri izlasku ukebala jedan narančasti putokaz na kojem je pisalo: obilazak. Dakle, već kad sam debelo mogla obić i zemaljsku kuglu. Mislim ono fakat da ne povjeruješ.
I sad, kad je našu zemlju već debelo prekrio mrak razmišljam paralelno o nekoliko stvari. Eto, razmišljati je još uvijek gratis pa sam nekako počela prakticirati to u većim količinama. No, razmišljam o tome kak se biraju ustavni suci, zaprav, ustavne sutkinje, o tom kak je bilo na Eurosongu i o tom kak kod nas morete kupiti hižu od unuka skupa s mrtvom mu bakom. Razmišljam dok šljam boli uvo za moj razmi.
Post je objavljen 25.05.2008. u 21:19 sati.