Već san se bacila u brigu o čem ću pisat, o Parku kadi se kockice meču pa skidaju je već sve iscrpljeno, narod je oguglal na nedelo, ništo je sve stalo, samo taj vetar diže suhu prašinu i nosi je po narodu ki ide onum stranom do njega, kad će to bit gotovo i kako će bit, ja mislin da to niki nezna. Ja sve mislin da će tamo bit kakov trgovački centar ili morti dvorana za tjelovježbu, ali samo za ove jače, i mi ki nimamo 100 kil nečemo moć tamo pojt, zač se sad deladu specijalizirane dvorane. U toj seguro ne bi bilo mesta za publikum, jerbo ni baš lipo gledat te masne kako delaju fiskulturu i on kovrtljaj nazad ili napred.
Krenila sam s Mijetum na Prapuče i skoro izgubila svest, nis dugo tudaj išla i videla da ni stare izgradnjine stračare, da je niki sve raščistil i da se dela novi trgovački centar. To me je jako razveselilo jer san si baš mislela kaj bi bilo dobro tamo naredit, ali sam jako pogrešila kad sam mislela da će morda tuj bit kaj drugo, ali fala Bogu nisan niš rekla. Mijeti je mojemu samo suza krenila i prestašila san se da će izgubit vlast nad volanum, digal je ruku s volana i obrisal rukavum tu veliku suzu. Niš nis rekla ni jednu jedinu reč, a on je samo mučal, i kad smo došli doma, pital je dal znan ki je to kupil i ki je za to pobral novce. Rekla san da mi ni poznato, a onda je on meni išal divanit za kulko je prošla cela Izgradnja. Cipalo me oko srca, ali nisan mogla dolivat ulje na vatru, samo sam rekla: -a muči Mije, Janjo će tebi popravit svojim placum, a ti z manum sve delaš i svaku kunu z manum zaradiš, nisan ti ja nikad za tvoju pemziju i tvoju Izgradnju niš prigovorila. Teško mi je bilo i žal mi ga je bilo, zač se sećam kako se veselil kad su delali ono kaj svoju kuću. A sad, sve za malo kupil, a za puno prodal niki kaj ni ni ure dal za to poduzeće. I drugim je tako, moj Mije, nek im dobri Bog plati, a on uvik zna kako i kad i sa čim će platit. Oteto - prokleto!
Ali nebi o tem, neg kad smo se Mije i ja tili vrnit doma čula san tamburaše u Hotelu Frankopan, pa smo trun stali i slušali i ja kaj ja, moran se interesirat kakova je to razonoda u četvrtak. Bome niš nis saznala do danas, da se Metis prošireval i da su onda svi krenili slavit kaj su uložili 7,5 milioni .
Šapo je za bašću zel novi šator, i sve ih tamo posložil, da slučajno ne bi pala kiša ( bože daj zać je sve suho ki kost) pa bi morti koja kap sa neba pala na Župana našega, Begu, Tonu i Ivetu našega, nedaj bože da ih smoči, a pod šatorum im je i mesto. Gledala san slike na bloku od Radio Ogulina i videla da je došal i Radeljak, ja neznan kako im ni bilo nezgodno s njim se družit, ja ne bi njemu ni merlin tila prodat da mi ga u zlatu plaća, ali to je valja, kako veli moj Mije taj finiji svit, kaj se svakokove sramote ne libi i kaj im nigdar ni neugodno i srama nimaju. Sve su deli u belinu, sve je bilo belo kajda su na krizmi ili na kakovem venčanju.
Ja si mislin kako to da ljudi potrošu silne novce, idu nešto počet delat i odma, dok to ni još ni kune dalo brže slavu. Došla san do zaključki da je to tako i dobro, jer ne bi baš bilo zgodno da slavu kad počnu propadat ili zajdu u deficite, pa je dobro i pametno da to napravu taj čas, kašnje morda neće bit novac za slavlje
Ja san se onda zdogovrila s mojum Marum, Mijetum i dicom da ćemo mi ove godine prvlje nego posadimo zelje, krumpir i drugo kaj tržimo na placu lipo naredit u Rašiću veliki šator, ja bi kafene boje, da ga ne moran prat kad ga vračan, lipo pozvat svoje partnere da to sve proslavimo, i važnije političare, zač se more dogodit da zelje ako nebu kiše neće moć ni narast. i da ćemo onda tugovat do druge godine. Več mi je dost da moja Mare samo ispeče masnicu i štrudl od jabuk za dan kad režemo glave i prodamo i da popijemo dvi litre Velikeg Jožeta. Ni mi niki ni platil nikad prije Noveg leta, a nekad bogme i u ožujku. Zač mi uvik moramo najprvlje dobro delat, a onda bit tužni i ćemerni kad nam se plača. Ja ču Miječe sestre čeri sina molit da nam održi govor, da lipo reče da je zaposleno na sezonskem poslu nas 18, kulko je familije sa našum Marum i sve ću mu reč kulko košta nafta za oranje, flanci (moji,.- svaki 20 lip) umet, špricanje, a delo čemo posebno računat. Ja mislin da bi kila zelja bila oko 1 euro, jerbo manje nemore bit nikako, ne bi smilo da vrag na vragu jaši. Probajte vi računat, pa čemo se najt kadi i videt jer moj račun dobar! I tuj ne bi bilo profita, ni extra profita.
Lipo ću kupit osam metri trake, zabit dva ščapa i rastegnit to,kaj to je ulaz u njivu i onda ću dat Begi škare da lipo prereže traku. Kad se to prereže, onda čemo čut govor, onda će dojt Tamburaši, i onda čemo pojt jist, pit i plesat. Morda pozoven i celo gradsko veče, a Ivetu, saborskeg zastupnika obavezno, jerbo je on siromak več i zaboravil kako se sadu njive. Da ga malo podsjetin da se više potrudi, zać bi mogal pojt nazad to delat, ako nebu kako treba.
Kad stoli budu prazni i bačve posrkane, onda svi u njivu na ručno sađenje jerbo je nafta tako skupa da se više neće isplatit palit traktor i sadilicum sadit. Morda će kad ručno posadu svi zajedno deset hiljad flanci zaključit da moraju skinit trošarine sa nafte i drugih kako velu energenti, a morda i PDV-ej smanjit. Sve mislin da bi pozvala i Gospona ministra Šukera, i do jutra bi svi energenti bili puno puno jeftiniji. Gospona Sanadera, našega predsednika vlade, ostavila bi za okapanje pod obavezno, a gospona Kalmetu za rezanje glav u jesen, sve ručno, a Mije bi Gosponu Sanaderu produžil držak od matike, one kovane, da se ne mora jako gobit…
Lipo ću ih pozvat na taj domjenak za početak mojega investiranja , da se malo podivanimo i proveselimo i doma neće pojt dok njiva nebu ručno posađena. Sve će to naši medji pratit a morda pozoven i onu lipu gospodičnu Hrgu da sve to prikaže na TV.
Ajte bok!
Janjo, 16. svibnja 2008.
Post je objavljen 17.05.2008. u 00:32 sati.