Skoro da ne pišem više,zbog tebe.
Jer činiš sretnim moje čitavo biće a ja o sreći nikad nisam znala da pišem.
Što bih ja kad bi Bog jedne noći u snove došao moje oči sebi da pozove,i da jutro ne vidim...Da l` bih ustala,odustala...kada bih slepa ostala?
Sve tako sija a onda ti se potrudis da ne sija.Da , ti si rekao , ne moze sve uvek biti savrseno.
Što bih ja kad bi Bog posle svega u snove došao da mi vrati vid i sluh a tebe da sa sobom povede,dal bih ustala,odustala...kad bih bez tebe ostala?
Ja ne bih pristala.
Uglavnom,ništa više
Reči mi nemaju boje,zvuka i značaja
pa ćutim
neke noći nisu trebale da se dese
ni dobre ni loše,samo nisu trebale da se dese
i odjednom se sve promenilo
ne sitnice,već velike stvari
nosim se sa tim,jer od svega,samo još u tebe verujem
jer kada se u sebe razočaram
mogu da nađem kompromis sa ogledalom
ono bar hoće da čuje.
U svemu smo dobri,samo s rečima ne znamo
I kad više ne znamo šta reći,pričamo dodirima
mi se tako volimo najviše na svetu
ja ne mogu da postavim toliko pitanja koliko ti odgovora možeš da sakriješ
niti umem toliko da verujem
ne znam ni da li želim,
ti mi reci,želim li?
toliko toga se promenilo , da te vise ne mogu proceniti..
sve sto znam je da te volim najvise.
Post je objavljen 22.04.2008. u 11:29 sati.