Ajmo malo nastaviti s bušom, te napokon svršiti u bušu. Mislim, mogu ovo i preformulirati kao što mogu i promiješati zelenjavu koja se upravo kuha dok iz prikrajka vire i nervozno čekaju krumpiri kako bi se u mom loncu ustanovili kakvi-takvi muško-ženski odnosi. Imam sve pod kontrolom. Osobito volim druzgati krumpir u pire s obzirom da je muškog roda, to činim s posebnim zadovoljstvom. Čak sam se sklona i odreći milog mi potencijalnog dara uz poklon od drage mi neke blogerice gepekice ako mi uz moju eksplicitnu sugestiju daruje železnu spravu kojom ću spomenuti krumpir staviti na manje muke i umjesto viljuškom druzgati ga u nekoliko koraka za to patentiranom spravom. Dakle, ženske moje! Kao što već rekoh nema ljepšeg nego spajati se kak Bog zapoveda. Utikač u utičnicu, nalivpero u zadan mu poklopec, vrhnje u juhu od gljiva. Sve je to, drage moje očito spajanje kak je Božek rekel i iz svega toga proizlaze rezultati. A kaj proizlazi kad se spoji ona naša stvar s onom njihovom svi dobro znamo. Rezultat najsavršeniji kaj se može zamisliti. Nova vrijednost, život jebote. I kaj si mi tu delamo, kaj si delamo kad je lepo zadano da jedni bez drugih nemremo ništ i da smo u tom spajanju, jebate ravnopravni u pizdu materinu. Mi na sebe navlačimo gaće koje na fronti svih frontova imaju miki mause, fifice, sloniće toniće, mifije, cice mace i druge pizdarije. Kaj je ovo došlo? Ispada da je ševa crtić prije dnevnika. Njihovog dnevnika, njihove televizije, njihovog kurčevog sabora, njihove zemlje, raketnih projektila, planeta, njihovog buša. A u ponudi njihovih gaća decentnost, ozbiljnost, karakternost crne boje za one koji štede vodu i nevinost bijele za higijeničare. Tu i tam prugice ili kockice, a sve u ozbiljnosti kaj na karminama bez bogatog keteringa. Kaj si to ve delamo?! Evo poglete sam na telki. Mudonje dojdu, sednu, naslone se ko na ligeštul, rašire noge i luftaju jajca, ne briju se, ne operu kosu, ponesu sa sobom samo nehajno facu dok se mi ko lutkice friziramo deset sati prije, nabacujemo bijele košuljice, šesne sakoiće, mažemo dlake i brijemo dlake, stišćemo nožice i skrivamo pipicu, a u pičku materinu. I same si to delamo. Kučkamo se međusobno dok se oni drže skup ko kak si bez pol frke češu jajca u svakoj situaciji ne trudeći se to skriti, dapače. Rozimo se dok se oni plave, oni nas oblače, dizajniraju, kritiziraju i jebu. U onu stvar više ili manje, te manje ili više uspješno, al u mozak sto posto uspješno na razini Blanke Vlašić ove sezone. No da se ne širimo, drage moje, dalje od gaća, malo si promislite kaj se zapravo događa u času kad odlučite prekriti picu komadićem krpice na kojoj je neki muški oznojeni fensi stvor odlučio staviti patkicu žutkicu ili macu papučaricu. Razmislite, jer oni kroz onu našu stvar mic po mic omalovažaju ono bez čega nema šanse da bi ijedan đuro vidio sunca. To sam kao primjer na koji možda niste svratile dostojnu pozornost. Ženske kaj si pušeju ćube dajući im na znanje kak bi ih veselila primarna djelatnost pušenja njihove stvari il si napuhavaju cice ko balone ne bih, jer one su izgubljeni slučajevi u ovom ozbiljnom i sudbonosnom trenutku u kojem kroz neke nove vidove podsvjesnog
streme bojkotirati najsvečaniji čin spajanja spojivog, ravnopravnog i sudbinski povezanog. ključ je u bravi.
Post je objavljen 28.03.2008. u 14:23 sati.