Ako ste mislili da sam se možda umislila jer sam napokon preselila u novi stan, pa se iz tog razloga ne javljam – varate se. :) Moje nepisanje je samo povezano s trenutnom gužvom na poslu. No, dobro, možda sam se malo i umislila… :)) Ali samo malo… :)))
Sinoć sam dva sata sjedila uz prozor, u mraku i gledala kako grmi i sijeva. I shvatila kako je nebo u tim trenucima… prekrasno. Hipnotizirajuće. Nisam mogla ništa doli pustiti nevrijeme da mi vodi misli i da njima upravlja. A misli su me odvele do jednog sasvim jednostavnog zaključka. Da je život, u svim svojim previranjima, problemima, usponima i padovima, sijevanjima i grmljavinama, suncu i kiši… ne samo prekrasan, nego toliko jednostavan da je potrebno samo mu se lagano… glatko… klizno… prepustiti.
Toliko jednostavan da bi bilo previše komplicirajuće i suvišno nastaviti dalje s filozofijom jednostavnosti života u ovo postu. :)
Šteta da je ta jednostavnost zakomplicirana naizgled kompleksnom svakodnevicom i da je zbog te svakodnevice (i, btw, želje za preživljavanjem) teško baš svaki put zagrebati dublje ispod površine da bi se otkrila ta čarobna jednostavnost, ali zato postoje ti blaženi trenutci… trenuci trenutaka… kad se zavjesa na pozornici spusti i kad dopustimo sebi da budemo sami sa sobom i svojim najboljim prijateljem – Životom. I u tim trenucima, koji nažalost jako kratko traju, recimo samo jedno veliko, a jednostavno – Hvala.
Filozofija ove opisane jednostavnosti često mi se uvuče u misli, ali sinoć me toliko obuzela da sam htjela vrištati... no, vrištanje bi bilo previše komplicirajuće da bi se uklopilo u ovu moju filozofiju, pa sam se ipak, teškom mukom kontrolirala, i od toga odustala... :)))))))))))))
Post je objavljen 28.03.2008. u 10:10 sati.