Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/funeralforyou

Marketing

God Of Emptiness

Da bi imali savšenu priču moramo imati i nekog lika koji će je vodit... Taj lik može bit izmišljen ili stvaran... Dio nas ili pak našeg života.. Ili pak možda mi u nekom zamišljenom svijetu.. Svijetu koji nam odgovara.. Jel dobro imati takav svijet?.. Gdje je sve savršeno, gdje nema svađe, gdje nam se želje ispunjavaju?... Ja mislim da nije.. Lijepo je na neki način živjeti u tom svijetu, al s vremenom nam dosadi.. Poželimo se vratit stvarnosti.. Onome što je realno i što nas okružuje... Trebamo život iskusiti na svojoj koži... Tako ćemo greške prestati ponavljati... Ja volim griješiti, al ne zato da griješim ,već zato da osjetim na vlastitoj koži kako je to i da tu pogrešku ne ponovim.. Možemo mi učiti i na tuđim pogreškama, al to nije to.. Neke su stvari iste, ali se jednostavno pojavljaju u drugom obliku... Ti likovi iz priče su dio nas... Možda su likovi kakvi bi mi željeli bit?.. Ili pak likovi koji ne bi željeli postat.. Možda je čak lakše prepričat život preko neke priče, ali treba prvo iskusit gorčinu života... Mi mladi ljudi mislimo da smo skoro doživjeli sve.. A to nije niti jedna četvrtina što nas čeka u budućnosti.. Sada nam je lijepo dok nas još uvijek uzdržavaju roditelji, a kaj će bit kada ćemo bit prepušteni sami sebi?... Treba se naučit preživljavat.. Nije dobro živjeti u mašti... Ja sam dosta stvari prošla u životu, ali sam uvjerena da su neke osobe prošle i više.... Zato kažem da treba živjeti u stvarnosti... A ne da se odjednom probudimo i nađemo se ne nekom madracu u nekoj šugavoj rupi i vidimo oko sebe hordu štakora kako jedu i ono malo ostataka hrane kaj nam je ostalo (ok, nije da je doslovno tako, ali neki ljudi to trenutno proživljavaju)... Koliko god surova bila... Meni je drago kaj sam upoznala neke ljude... Jako drage ljude... Kaj su mi tu kada mi je najpotrebnije.. Kaj me shvaćaju.. Drago mi je kaj ja njih mogu nasmijavat, ali i oni mene.. Kaj nisam izgubila smisao za komunikaciju (bez brige ljudi znam ja pričat, ali jednostavno tu mislim na neke druge stvari). Oni mi nisu ljudi koji mi tu služe samo da postoje... Nisu mi marionete.. Da kada mi je dosadno da ih izvadim iz ormara pa da se malo idem igrati s njim... Da kada nemam nikoga da onda njih iskoristim... Lijepo je to prijateljstvo.. Na neki način krhko... Tanka je granica između ljubavi i mržnje.. Kada se jednom prekorači, više nikada nije isto.. Nikada situacija nije kao stara... Uvijek se tu nešto promijeni... Jednostavno je gotovo.. Završilo je... Treba prekinut taj začaran krug.. Nije bitno tko je kriv... Kraj je uvijek isti... Prijateljstvo je gotovo... Bilo je lijepo dok je trajalo.. A sve što je lijepo kratko traje... Imam jako lijepih uspomena.. Ali nažalost loše prevladavaju.. Ne znam jer je to zato kaj je tako bilo na kraju ili zato kaj mozak jednostavno želi tako pamtiti... Ne planiram špijunirat nikoga, jer znam da će mi pravi prijatelj sve reći… Zato i kažem.. Izmišljeni svijet je prekrasan, ali nemamo ništa za što ćemo se borit, jer nam sve dolazi od sebe... Čovjek je nezasitno biće.. Kada ostvari nešto, ide na nešto drugo.. Nedostižnije... I tako se vrti u krug... Uvijek očekuje nešto novo i drugačije... Teže za osvojit... Prijateljstvo je lijepa stvar.. Kroz njega proživljavamo tugu, sreću, bol, radost.... Ali ponekad i najljepše situacije se moraju prekinut.... Jer sve što je lijepo kratko traje... Čak i naši likovi u pričama trebaju imati neko lice... Od kuda crpimo inspiraciju?.. Iz sreće, tuge, bijesa ili možda čak nekog stvarnog događaja... Drago mi je kaj s nekim ljudima mogu pričati o nekim stvarima i kaj me shvaćaju.. Kaj nisam ograničena kaj se tiče nekih tema... Kaj mogu pričati o većini stvari, a da se ne ponavljam, da nisam ovisna o jednoj temi... Zanimaju me svakakve stvari.. S nekim ljudima bi to voljela podjelit... Neke stvari jednostavno treba izbacit iz sebe... Ali ne tučom, već riječima.. Možda jesam filozof, ali ja volim lijepo objasnit stvari... Neki odmah shvate, neki ne.. Da se neke moje riječi ne uzmu iz konteksta... Teško je napisat priču, a da nam priča ne sadrži elemente našeg života il pak tuđeg.. Da nam lik ne bude najbolji prijatelj ili pak neprijetelj... Treba izbacit mozak na pašu i napravit nešto što nitko drugi nije napravio... Pogledat duboko u sebe i vidjeti dal smo ustvari mi taj lik u priči koji nalazi neki izlaz iz tzv. bezizlazne situacije ili pak još jedan koji pokušava nać neki smisao svog postojanja.. Teško je to... Ali na neki način i glupo razmišljat o nečemu kaj ti samo brčka mozak...

Danas dočekala taj dan, kako bi dočekala saznala da moram pričekati još 4 dana kako bi se to ostvarilo, ali ipak strpljen spašen... (ljudi bez brige ne radi se o školi XD)... Btw. Ovaj post je drugi put pisat... Prva verzija je bila bolja, ali eto kada brzoplestost čini čuda tekst misteriozno nestane XD... Spremljen je bio, ali sada sam naučena da copy-ram, a ne cut-am XD...



Post je objavljen 26.03.2008. u 01:06 sati.