Uh...koji dani...pas je sve nešto bio svakakav nekakav...malo zaigran i lud, malo depresivan i pospan, malo izgubljen i neodređen...baš onako...čudno vrijeme...
No to nas nije spriječilo da subotnje jutro provedemo u retrivanju po lijevoj obali Save...ma, nije jako pljuštalo...onak, po malo...
Pas je bio presretan s vremenom...pa sam tako takvo vrijeme odlučio nazivati retriverskim vremenom. Dva sata je neumorno pas pretraživao teren, jurio gore dolje uz gustiš, pa se zavlačio u gustiš i pri tom tjerao patke koje su ovaj kišni dan odlučile prespavati skrivene u gustom raslinju uz samu rijeku...onako, gledajući ga reklo bi se pravi neustrašivi lovac...aha... Na jednom dijelu gdje je pristup samoj rijeci lagan i gdje je obala tako položena da pas nesmetano može uz rijeku juriti nekakvih pedesetak metara uzvodno i nizvodno, odlučio sam pustiti psu na volju želi li možda, nakon plivanja u svim lokvama kišnice koje smo putem zatekli, zaplivati i u rijeci. Naravno da se ludi pas odmah sjurio u vodu, zaplivao, iskakao se po plićaku i onda je krenuo juriti uzvodno i nizvodno sluđen od sreće. Pri toj jurnjavi potjerao je sve ptice koje su mu se na putu našle...odjednom...pas je stao kao prepariran...vidio je lastavice kako lete iznad same površine vode negdje na polovici širine rijeke...aaaaaa, što je to sludilo malog psa...sav se uznemirio i ušiljio...zaplivao bi za njima, ali ga je strah brzog riječnog toka, a i gazda ne želi zaplivati s njime...u toj svojoj zašiljenosti pas je pokušavao pronaći neki put kojim do lastavica može prohodati kroz vodu...ali naravno da bi pri svakom tom pokušaju zaplivao nošen maticom...na kraju je pas odustao od lastavica...a najbolje od svega...kada sam ga pokušao nabrijati da zapliva prema lastavicama, pravio se kao da ne razumije što mu želim reći...onako okretao je glavu u svim drugim smjerovima samo ne prema lastavicama...hi hi hi...nije želio mali pas priznati da ga je strah zaplivati ako gazda ne ide s njim...luđo ludi...
Ishodali smo tako...a šta ja znam...jedno sedam osam kilometara...nismo sreli nikoga osim ptica i kišom polomljenih grana...
Nedjelja je bila miran Uskrsni dan...kraće kišne šetnje po kvartu...u kojima opet nismo sreli nikoga...a što reći...kad je kiša mi smo vani sami kao Pale iz one priče... Pas je čitav dan bio sluđen vremenom i isfrustriran što dva dana nije vidio nikakvog pasjeg frenda i stvarno je doma bio skoro pa nemoguć. Konstantno se po doma povlačio kao crkotina, tražio da se netko s njime igra ne znam čega, nije se želio maziti, povlačio se u osamu pa onda veselo dojurivao kao pozivajući nas na nekakvu šaluzabavu koju bi mi trebali smisliti da malom ludom psu ne bude dosadno...uh...to mi je užasno naporno...kad ljudi pričaju kako su njihovi psi po ružnom vremenu u stanju danima spavati i izlaziti van samo kako bi obavili nužno...ja ne mogu vjerovati...
Tako sam u ponedjeljak u jutro odlučio psa izmoriti jednom turbodugom šetnjom. Relacija je bila od one zgrade kockice, na Prisavlju, pa savskim nasipom sve tamo do iza jarunskog jezera prema Prečkom. Naravno da putem nismo sreli nikoga jer je kiša padala i bilo je blatno i hladno i sluzavo...samo nas dva luđaka. Pas je naravno bio oduševljen jurnjavom po lokvama i blatu...naravno da je i gazda ludi skakao po lokvama i blatu, a pas je skakao do neba od sreće. Kod Jaruna pas je počeo pokazivati lagani umor, ali sam nastavio dalje iako sam i ja bio umoran...kad smo prošli veslačku stazu još smo malo hodali i tu sam se zaustavio kratko odmoriti. Pas je isti tren legao sav zapuhan. Odmor je trajao kratko i krenuli smo umorno prema nazad...još sam nabacivao psa grudama snijega koji se mjestimice zadržao...pa smo trčali gore dolje na nasip i s nasipa...i tako...ja polako nisam osjećao ekstremitete...a i pas je već bio izmoren šetnjom i friškim zrakom...umoran pas...aha... Pred sam kraj povratka sreli smo kod boćarskog doma jednog poznatog pasofrenda...i sada da vidite mog umornog psa...pustim ga u igru, a on krene juriti kao da smo tek sada izašli iz stana...i to bez prestanka jedno deset minuta...ja sam bio krepan od umora i pričam vlasnici pasofrenda gdje smo hodali, a ona u nevjerici gleda mog psa kako juri i kaže...ja da prošetam svoga psa toliko koliko vi kažete da ste sada šetali, morala bih ga na povratku nositi jer vjerojatno ne bi mogao hodati...
Stigli smo doma...pas se odmorio jedno dva sata...i onda šta...legao pred mene i netremice piljio s pitanjem u očima...a kaj ćemo gazda sad raditi...
Kupit ću psu onaj kolut kao što imaju hrčci...pa nek trči...
Post je objavljen 25.03.2008. u 07:29 sati.