Ovome se stvarno nisam nadao...ma ne da se nisam nadao...nije mi bilo niti u peti da bi se to ikada moglo dogoditi...ma ne ne...mom psu...jel to neka greška...
Khm khm...ujutro nas je probudila luđačka kiša na granici snijega...ono...debelo je padalo. Pet je sati ujutro i ja bez razmišljanja, spremno i sa voljom navlačim debelu jaknu s kapuljačom i gojzerice, a mali pas za to vrijeme nestrpljivo čeka spreman da izleti u ranojutarnju šetnju.
Ma dobro mali pas...evo idemo...daj se strpi...znaš da uvijek idemo i da te nikada nisam preskočio. Znaš da je to tvojih tridesetak minuta da obaviš sve šta treba i malo protegneš cape pa će ti lakše proći vrijeme dok se ja ne vratim s posla...a je, kiša danas pada pa te beba neće šetati...ali znaš da onda kada beba pred večer zaspi idemo nas dvoje u duuuuugu šetnju i šaluzabavu i sve to...
Pas na moj poziv veselo izleti iz stana i tako mi krenemo. Vani pada kao ludo i u trenu smo mokri...ma nema veze...radujemo se svježem jutarnjem zraku i šljapkamo pas i ja prema obližnjoj maloj livadici gdje pas obavlja svoje "poslove". Putem mali ludi pas čita ranojutarnje novine, prvo izdanje...znate ono kad pas mora pronjuškati svaki pedalj ulice...e pa to je malom psu čitanje ranojutarnjih novina iz kojih sazna šta se sve u ulici događalo od kada smo posljednji puta njome prošli.
Dolazimo tako osvježeni jutarnjim zrakom do već prije spomenute livadice i ja kažem malom psu da može krenuti juriti po njoj u potrazi za mjestom gdje će obaviti "posao".
Pri tom kao kobac pratim malog psa tako da sa preciznošću satelitske navigacije mogu odrediti mjesto ispuštenog tereta koji ja onda uredno skupim i bacim u smeće.
A mali pas...a mali ludi pas...krene korak prema travi i okrene se nazad prema meni i sjedne mi uz nogu. Molim...šta je sada ovo...pitam se ja. Pomazim malog ludog psa i pokušavam mu smireno ukazati da mi nije jasno što se događa i da nema nikakvog razloga zbog kojeg ne bi pojurio na livadu...ali mali pas opet napravi dva koraka prema travici i vrati se do mene. I onda meni sine...moj ludi Labrador...da da, onaj isti Labrador koji juri u svaku lokvu...da da, onaj isti Labrador kojem je blato omiljena kupka...da da, onaj isti Labrador koji po kiši i snijegu skače do neba od sreće...da da, onaj isti Labrador zbog kojeg su mi čitavu jesen i zimu noge mokre i hladne, zbog kojeg sam nakon šetnje mokar do kože jer skupa s njim jurim po istom blatu i kiši i snijegu...e pa taj Labrador neće u mokru travu livade. Ma daj me nemoj molim te zafrkavati...mali Labrador...dižeš mi tlak...kako mi i ne bi skočio tlak kada su mi kroz glavu prošle sve one mokre i blatne šetnje po luđačkim vremenima u kojima svi sjede doma u toplom...pardon, ne svi...moj pas i ja ne sjedimo doma...
I ništa...refleksno pojurim psa kući...kažem mu...ajde briši doma, ja tu kisnem ko budala zbog tebe, a ti glumataš finog psa kojeg smetaju mokre cape...ma daj molim te...briši doma. Pas pokunjeno krene hodati ispred mene i tako mi neobavljenog posla dođemo doma. Ma nije meni samo to što me mali pas bezrazložno svojom glumom zafrkava...nije...nego mi je to što će sada morati trpiti sve dok ja ne dođem s posla...a zašto...zbog svoje gluposti...uh...tupko mali...
Dakle...možda baš i nije neka odgojna metoda što sam psa najurio doma...stvarno priznajem...bilo je refleksno jer nakon ohrabrivanja i objašnjavanja da je ova kiša ista kao i sve one prijašnje po kojima smo šetali, jednostavno više nisam znao šta bi i tako sam se okrenuo na peti i najurio psa kući.
Ovim putem molim malog ludog psa da mi prije šetnje kaže da ne želi na kišu pa da ostanem kod kuće suh uz toplu kavicu, ili još bolje...reci mi mali ludi pas večer prije da ne želiš u jutarnju šetnju...tako ću moći dulje odspavati...hvala...
Post je objavljen 18.03.2008. u 07:34 sati.