Marketing
DE DA TI KAŽEM RUGLO
Dosada smo se uglavnom bavili Slavonijom s ozbiljne, reklibi kulturne strane. Mi Slavonci jesmo kulturni i ozbiljni, al znamo mi bit i drukči. To ne znači da znamo bit nekulturni. Ne! Mi se volimo šaliti ali to više na račun drugih. Eto ta naša osobina je tema ovoga i narednoga posta. Ovo sam odlučio da vas malo nasmijem, eto da vam kažem nješta o našem ruglu. Naslov bi, preveden na jezik onih koji nisu Slavonci, ta zapravo Šokci, jer ovako se ne govori u ostalim dijelovima Slavonije, glasio „Hajde da ti ispričam sramotu“. Uzeo sam tekst Zvonimira Toldija iz njegove knjige „Duni vjetre ladovane, Rugalice iz brodskog kraja“ . Kako će te vidjeti on piše o „sramoti – ruglu“ pojedinih sela velike bivše općine Slavonski Brod:
svit (svijet, narod) iz Babine Grede, su LULANI, LULARI, LULAŠI
U Babinoj Gredi se svake godine održava priredba "Konji bjelci"
da se bule ne boje.
A kad spaze jednu bulu,
Babogreci svi u lulu!
Na lulu uniđu, kroz kamiš iziđu!
Kažu, krenijo Babogredac za Vinkovce na vašar, kroz šumu Banov dol, na Cernu, Andrijaševce, Rokovce. Već na kraj Donje Male (staro ime jedne od babogredskih ulica) zapalit će lulu i sto (stao, počeo) masatom o kamen kremen kresat, suvu gubu priredijo, pa kreši, kreši, a neće da upali i tako do prid Vinkovce (otprilike 30 kilometara) došo i istom (tek) mu onda uspjelo lulu zapalit, a on će: "O vidi, neblaka ti, ja od ajnc upalijo!". Rad tog se nespretnjakovićima, kojima nješta ne ide od ruke, kaže: "A, ti to od ajnc (od prve), ko Babogredac?!". Eto, tako je Babogrecima primenka LULANI prišita.
Ali Babogrece i DRUSE, DRUJE zovu.
Babina Greda je veliko selo, kilometrima dugačko, najveće selo u voj našoj Posavine. Evo, kako je Babinu Gredu baba Ruža Kneževića-Aleksina opjevala:
A i svaki od crkve počima.
U pol sela lipa crkva stoji,
Danju, noću, ona zvizde broji...
Samo Donja Mala priko 400 numera (kuća) ima, a ge je još, molim vas lipo: Jelas, Mlaka, Berava, Čevatovo, Polovinja Mala, Savska i mlogi sokaci. Ne znaju se ljudi, morda se svi nit ne sretnu u svom viku. Kad tako nediljom crkve dođu, znali su đedovi jedan drugog pitat: "Jel, drusa (druže), a odakle si ti ? Čiji si ti, drusa, a?!". U staro vrime, dok se po stanovima bivalo, bilo je takog svita, koji su samo jedamput priko godine (za Božić) u selo dolazili, pa ni nikako čudo da se nisu znali. Znala se ista godišta, koji su škularci bili, koji su zangot (zajedno) na Pijave, u Rusije, Galicije ratovali...
Gundičanji Babogrece najviše začikavaje, babogreckom govoru posprđuju se: "Ošo pitol u vrtol i pokvarijo mi sav posoli" (Otišao pijetao u vrt, i pokvario mi sav posao). A zapisali smo i ove: "Ge si bila divo? Bila sam kod dive, diva rodila divu, a diva samo reve, reve! (Gdje si bila, djevojko, curo? Bila sam kod djevojke, djevojka djevojku rodila, a djevojka samo plače li plače)", "Oj ti ćeri ćere moje, kaži ćeri ćere svoje, ćerinojoj dite reve!" (Oj ti kćerko kćerke moje, reci kćerci kćerke svoje, kćerkino joj dijete plače).
Od Sikirevčanja čusmo kako Babogreci kirvaj, svetog Lovru, trače (slave).
Babogreci uvate pitla matoraša (staroga pijetla)i pod uborak (varićak, krinju / okrugla drvena posuda) ga metnu, pa gledaje idu l' gosti od Sikirevac, Gundinaca, Kruševice i Šamca, il morda od Štitara. Vide l' gosti da ne idu, a oni pitla puste, nek još kokice gazi, i opet kirvaj otrače.
O Babogrecima priča se bezbroj šala, oni su po tome apsolutni rekorderi: priguravali su crkvu na slaninama, vukli bika na toranj da popase travu, nasadili kobilu na bundevu, kroz šumu nosili ljestve dužinom...
Naterali biku na živiku!
A, u vo naše vrime, kad je u Babinoj Grede kompjuter u općine nabavit načelnik se falji, ta samo prstom stisne, a kompjuter kaže koliko u općine krava ima, koliko svinja, u ataru zemlje, udovica, raspuštenica, kopilača (žena s vanbračnom djecom)... kompjuter sve zna.
Sluša to Marta Purakin, pa će načelniku nek pita kompjuter ge je njegov dado. - "Eno ga u birtije, karta!" dobi Mata odgovor na ekranu. "E, nije!" poveseli se Mata da j' uvatijo kompjuter u neznanju. "Moj dado već dvi godine leži pod zemljom kod sv. Lovre!" on će. Sad kompjuter malo zakašlja, nješta promiša i vako odgovori: "Mata, Mata, pajesil ti opće siguran koj' tvoj dado?!"
svit iz Bickog Sela, su KURJACI, VUKOVI
Bicko Selo iz zraka
Jedni kažu da su Biđani nagli ljudi, rđavi, oće se bit, pa ji zato KURJACIMA zovu. Al, ima i jedna drukča priča o tom.
Zima bila, Sava zaledila, čule se priče da su vukovi, kurjaci iz Bosne po ledu prišli. A, vraćo se Biđan iz Oprisaljaca, a drum priko ćuprije na Biđu prilazi, kad tamo stalo nješta šuškat, kršit, morda je i kakvog ćuku spazijo, pa pomislijo da j' kurjak. Njemu se od stra kika (kosa) na glave digla i bjež u selo koliko ga noge nosile. Naki priplašit uzviko je: "Bješte kurjaci, evo idu Biđani! Bješte kurjaci...!", tako se u jeziku i pameti od stra smeo. Rad vog plašljivog seljanina Biđanima je primenka KURJACI prišita.
No, Garčinci Biđane i ŠILJOGUZI zovu, još im pjevaje:
U njemu su sami šiljoguzi!
Udovicama u Bickom Selu, baš bog zna šta i ne fali!
Kavu piju, čekaju penziju!
svit iz Donj Bebrine, su SOLARI
Crkva u Donjoj Bebrini
Sav se svit klakarske župe: iz Donje Bebrine, Klakara i Gornje Bebrine, Zadubravci i Kućani SOLARI zovu. Al' još najviše SOLARI Donjobeberincima kažu.
Došla nestašica soli, a dva brata iz Donje Beberine se sjetila šta ne bi sol posijali?! Poorali zemlju, pozubili, sol bacili sve slog do sloga, povaljali zemlju, ta baš lipo njivu sredili i onda stali čekat da sol ponikne. Kad su već mislili da bi trebala niknit, oni ajd na njivu, a sol ni nikla, al se njekaki skakavci pojavili. Brat Andrija će bratu Mati: "Mata, to su skakavci sol pojeli, treba ji sve pobit!". Oni doma po puške, pa u lov na skakavce. Ono skoči skakavac Mati na prsje, a Andrija prvo prstom pokaza na usta da šuti i miran ostane, pa nacilja i opali. Brat se mrtav sruši. Ni se Andrija uzrujo, ta valjda je i skakavca pogodijo, pa će ko za sebe: "Dobro je, jedan njiov, jedan naš!" i nastavio po skakavcima pucat.
Donjobebrinci su i RIBARI. Njekad je taj svit svu silu ribe u bare Dvorine vato, velikim mrežama - alovima ribu izvlačili, pa na koli sve do Stari Perkovaca po selima prodavali vičuć: "Ribe! Ribe!..."
A više je svita iz Donje Bebrine ranom švercovalo, u Bosnu odlazili, pa Bebrinci primenku TUZLACI dobiše.
Bebrinci su i LJOLJE, prave se veliki, kažu Zadubravci.
Bebrinci se i s Bosancima priko Save spominjaje, kažu im DRIPE, a oni Bebrincima ŠVABE i KAVURI.
Jedno se vrime u Bebrine lopova zaleglo, ta nisi smio u selu i u pet okolni sela sikeru na dvoru ostavit da prinoći, Bebrinci je ukraše. Na utvalju (pašnjaku), opet, repove konjima sjekli. Spjevali su im pjesmu:
Štoj' lopova to je Bebrinčana!
Samo, i nad lopovima ima lopova! Kako su Perkovčanji pokrali beberske volove pročitajte na stranicama ge o Perkovčanjima piše.
Tamo, još prije 33 godine, eto kako je u Bebrine nova crkva uzidana i svetom Iliji apostolu posvetita, Bebrinci se podiljili, pa jedni slavili Dove (Duhove), a drugi Svetog Iliju. Onda je spjevano:
Da Bebrina dva kivaja ima!
Jedni viču: "Mi smo prava strana!"
Drugi vele. "I Bog je sa nama!"
Nema tuđe ni pravde ni Boga,
Već inata jedno na drugoga!
I fajn (dosta) je to godina tako bilo, pa eto sve do naši dana, a gostima dobro došlo, jer su na dva kirvaja u Bebrinu išli. I navadili se gosti, još kako, sva sila ji u Bebrinu dolazila, al se Bebrinci dosjetili da im gosti svu pečenku ne pojedu. Bebrinci pečenku za kirvaj sasma ne ispeku, nego napol pečeno u fitiljaču zamoću, vrućom vodom polju i pečenka više ko kuvana bude. Al, onda snaše pune tanjure pečenke prid goste na trpezu iznašaje, nek se vidi da imaje. Samo, gosti malo jedu, dvaput se ne mašaje, kožicu ne mogu nit rezat nit žvakat i brzo odustanu. Sutra Bebrinci pečenku prepečju, pa se još danima sami slaste i brke maste. Lukavo, zar ne!
A, evo jedne i o bebrinačkom govoru, zapisana je u Gornjoj Bebrine:
Pa pojio mornjaču.
Ja ga pogodim pacikom,
A on spade u berećak!
U novije vrime Klakarci im se posprđuju da su nabacivali gnojivo oko bandera da bude jača struja.
svit iz Gundinaca, su ZUCE, BAKALAŠI, KRKANI
Gundinci – župna crkva Svetog Mateja
Kad se za granice atari pravili (atar - područje sela i pripadajućih njiva, šume i pašnjaka), Sikirevčanjima ni zemlje za utvaje (pašnjake) dopalo, pa im je oko 1750- godine dodilito 800 jutara zemlje pod šumom Merolino. Sikirevčanji su te zemlje Lug zvali, tamo su stanove popravili, marvu držali. Da se do Luga dođe, daleko je to deset-dvanajst kilometara, morali su kroz pol Gundinaca proć. Kad su se tako sikirevačka kolija (kolona konjskih kola) prid noć sa stanova vraćala, letili su za njima rojevi komaraca, jedva se otripali (obranili, oslobodili). U Gundinci dočekali bi momci Sikirevčanje, pa bi sve za njima vikali: "Komarči! Komarči, zu-zu-zu!". Znali su im jedece (konope, štranjge) na vozovima sina (konjska kola natovarena sijenom) prirezat, pobit se (potući se), svašta je to bivalo. Nisu ni Sikirevčanji njima dužni ostali. Gundičanje prozvaše ZUCE. Onde je i va pjesma spjevana:
Zuce zuje, a komarči bruje!
Kad je stanova u Lugu nestalo, gotovo se već i zaboravilo da se Sikirevčanje KOMARČI zvalo, a Gundičanje još i danas sav okolišni svit ZUCE zove. Babogreci još najviše: "Zuca, Zuca u koli prduca, u sonama trošti!".
BAKALAŠI - još je jedna primenka za Gundičanje, zabilježita u Beravci i Kopanici. Reklo se: "Bakalaši - puni vaši!" U Gundinci i sad ima svita po selu zvanog Bakalovi (Matasovići), pa otud i primenka.
U Kupine, ali i u Strezivonje zapisali smo i vaku primenku za Gundičanje: KRKANI, KRKAVCI. Kad koji Gundinku oženi, kažu: "Oženijo Krkanku!". To je njima morda krivo jer Gundičanji - Zuce bolje "krkaju"?! Barem tako se morda misli? Kad se vo pročita, kako će sad Zucama čina porast! Krkaj!
Za god Zuce - Gundinčanji su pitle klali, a slasne pečenke istom kad se malo podigli, rekoše nam Beravčanji, koji su bar petnajst godina prije njija goste fino s pečenkama dočikali. Onda u Beravce na god puna kola Gundičanja na pečenku dolazilo. I drűgine drűge drűga (Prijateljicine prijateljice prijateljica)! Svit željan bijo, obaveze bile (poslije II. Svetskog rata su seljaci morali davati određene količine hrane državi) . Nisi živ mogo ostati. Ko u Gundince i danas na god krene, kažu mu: "Nemoj u Gundince na god rano ić, more te štap ispod koje kapije trefit (pogoditi)!", kad pitle (pijetle) po avliji tukaje, da im noge štapom otepu, da ji uvate i za god tako veliku čast narede.
Šokci u zaodu (nužniku, zahodu) za god ajdamak prominje, naj šta na šuška na ekseru u zaodu vjesi, nek se vidi da j' kuća uredna i napredna (Šokci su, prema tvrdnji autora, u zahodu koristili za brisanje stražnjice otučak kukuruza. Otučak, dakle ono što ostane kad se orunje zrna kukuruza s klipa, se u različitim selima različito zove:ajdamak u Gundincima i Babinoj Gredi, komaljika u Štitaru, patok u Prnjavoru…). Na to se zbilja jako pazi, jer šta bi gosti rekli!? Za Gundičanje kažu da ajdamak u zaodu sa špagom i zavežu da ga kogod ne ukrade i sasobom ponese, a ajdamak prominje samo kad je blagoslov kuća, pa ako gospodina (svećenik, župnik) na veliki dvor svrni, nek se lipo s friškim i to s bilim ajdamakom bez grstanja (gađenja) obriše.
Više je rugalica gundinačkom govoru, koji je zaista specifičan, posebno u naglascima u odnosu na okolna sela. Evo što o tome kažu Babogreci: "Glocu u brocu, pa ajd govedom!", "Joj drugo što j' škaljavica! Jedna noga vo, jedna noga to, pa ajd u berek!", "Ošo pitov u vrtov i pokvarijo ma sav posov!" (vidi kako to Babogreci kažu), "Što ja voljim mjesa i pjeke!"...
svit iz Stari Perkovaca, su BRÂTE, BRUTE
Stari Perkovci
Kad nepoznatog sretnu, stari su Perkovčanji imali uzrečicu: "Je l’ brâto, a odakle si ti?!". I eto, BRÂTE ostaše!
Za Perkovčanje kažu: "Ujutro se izuvaje, a uvečer obuvaje!", jer je u Perkovci bilo lopova kaki u ciloj okolice nije bilo. Andrevčani ji dobro pamte, nestajale su im svinje, guske, kokoše, patke, sikere, trube tkanja... Al, išli su Perkovčanji u krađe sve do Donje Bebrine. Bebrinci su isto poznati lopovi bili, samo Perkovčanji ji pritekoše. I od lopova ukradoše, kako se kaže.
Pokrali Perkovčanji volove u Donjoj Bebrine, pa da trag zavaraje obuli volovima na noge sve naopako opance kajišare. Čiča iz Bebrine prijavijo žandarima krađu, oni došli, al tragova volovski nema, nige nema. Oko štale bili samo njekaki zbunjujući tragovi i sve utapano. Samo, žandari su odma znali ge treba tražit i oni ti u Perkovce, već su i znali kod kog. Bijo i čiča iz Bebrine š njima, on u štale i pripozno volove, Rogonju i Cvetka, al opet, jesu to oni bili i nisu, jer rogovi im njekako drukče bili okreniti, drukče saviti!? I, tako ti Bebrinac ni mogo dokazat da su to njegovi volovi. A, šta su to Perkovčanji volovima uradili? Na rogove volovima nabili vruće prove iz vanjske peći i peškirima umotali. Kad su rogovi od one silne
topline smekšali, onda ji oni kontra smotali već šta su bili. Koja je to lopovska prefrigancija!
Njeki Perkovčanji nisu bravce za svinjokolju ranili, al kad svinjokolja dođe i kod nji je u avlije dreknilo. Samo, moglo se i vako trefit: Jedan đed Ilija klaće svinje, skupile se komšije, popili, zagrijali se, a kad će ljudi bravce vatat, oni u svinjaru, a svinja nema. Ni se đid Ilija bog zna uzrujo, nit ga je to nasekiralo, samo je rukom manijo i reko: Rado ji njeko prikro!". Te svinje je i on već od njekog ukro (rado u Andrevcima), pa mu i nije bilo žo. Perkovčani tako valdak jedini na svitu imaju glagol prikrast, nismo ga našli ni u jednom rječniku, al to perkovačke komšije iz iskustva već znaje protumačit.
A, kad će se koja cura u Stare Perkovce udat, kažu joj: "Joj, ta zar ćeš se ti med taj rabijatni svit udat? Pa njije car Franjo Josip mirit moro!".
Upamtito je, al je l' baš tako bilo, il nije bilo? Al, nješta je bilo dok se pripovida. Kažu, pobili se Kljajići i Marčićevi, dvi velike familije iz Stari Perkovaca. Sigurno rad međe, šta drugo more bit? Razbiti glava bilo, marisali se, svit ji rastavit ni mogo. Uto prolazijo štrekom cug (vlak) sa carem Franjom Josipom, glavom i bradom (i s brkovima). I, svit izišo na štreku (prugu), ni onda još štacije u Perkovci bilo, pa maši i stavljaj cug. Onda cug zbilja sto i šta će car, već u selo i miri Kljajiće i Marčićeve i uspjelo mu. Sreća i Bog daj' baš car naišo, jer ko zna kako bi to završilo?
O rabijatnosti Perkovčana govori i ova rugalica: "Sikerama pendžere brišu!" (isto vridi i za Sikirevčanje).
Kad perkovački momak ide cure begenjisat (zagledati), da izabere pravu, u kolu curu izatraga opali kapom po leđima, pa ako cura upade, odma odustaje, a ako ostane stojeća, e tu onda begenjiše.
A kako Perkovčanji divane kaže ova šala. Druga pita drugu: "Jel drugo, jel ti sinoć đuvegija dolazijo?!", a ona će njoj: "Je bome drugo i ošo!".
Na pitalicu: "Geje Isus najduži?", Vrpoljci će odgovorit: "U Peeerkovci", jer Perkovčanji rastežu u govoru više već sva okolna sela zajedno.
Post je objavljen 16.03.2008. u 23:22 sati.