Budim se sama, oči nikog ne traže,
i šta je taj odsjaj u mom pogledu,
na stolu pored muški sat k’o da mi kaže
da izgleda da neko još pored mene živi tu!
I dve-tri kapi krvi posle brijanja,
otužan miris što po sobama se širi,
otkad to duhovi mi dolaze po danu,
ma gde je taj muškarac što
pored mene ovde živi!
Refren
I zovem, zovem devedest dva
neka traže, neka nađu ga,
nek’ kaže gde je ljubav nestala,
nek’ puste sirene, nek’ uzbuna krene,
a kad ga stignu, nek’ mu kažu “stoj”
nek’ bar na silu prizna da je moj,
moj čovek bez glasa, bez duše, bez lica
moj najteži porok, moj tihi ubica!
Takvi kao on nikad “zbogom” ne kažu,
za svoje greške on uvek druge krivi,
sa njim je svaki novi rastanak bez suza,
ma gde je taj muškarac što
što sa mnom živi, a ne živi!
Post je objavljen 26.02.2008. u 11:33 sati.