Marketing
JA SAM NETKO DRUGI
Sinoć sam u rukama imao Papinijevu knjigu priča. Izvukao sam je iz mnoštva drugih knjiga koje leže po policama, na stolu, svuda oko mene u neredu. Obeležio sam i potom prepisao u svoju svesku sledeći odlomak : ` Prisiljavam se da budem miran. Biram najčišći, najjednostavniji i najprirodniji iskaz : Postao sam svestan da ne mogu ne biti ja. Postao sam svestan da nikad neću moći - nikad, razumete ? - da nikad neću moći prestati biti ja sam.`
Ruka mi je drhtala dok sam to zapisivao. Želim da se nekome poverim, ali nemam kome : Jeste, verujem da je užasna ta teskoba duše, da je strašan taj zatvor u kojem je spostveno ja zauvek zazidano ! Ali, postoji nešto još gore, nešto što razumno biće goni u paniku - kada ne možeš otkriti ko si, kada sam sebi neprekidno izmičeš, kada si uvek neko drugi! Takvo stanje razara um, u sve unosi pometnju i haos.
Onome što sam već zapisao dodajem rečenicu jednog starog filozofa : ` Put nagore i put nadole jedan je te isti.`
Sve je, dakle, neizvesnost. Put je nešto što je čovek smislio da bi obeležio prostor i vreme i odredio pravac kretanja. Ali put, eto, može biti bez cilja, voditi ka bespuću. Kada se dosegne vrtoglava visina, stojimo na ivici najdubljeg ponora. Kraj je sadržan u početku, odgovor u pitanju, prošlost u budućnosti.
Nalazim se u dugom hodniku koji ne vodi nikuda. Sve što govorim dobija eho i širi se kroz neograničen prostor. Jedan ljudski lik razliva se u bezbroj likova, jedna misao u stotine i hiljade koje joj naliče. Ništa se ne može omeđiti, ništa nema granica. Ja sam na večitom putovanju, bez jasnog cilja.
Ja sam uvek neko drugi.
...
Negde, na nekom izgubljenom delu toga puta, ispod ogromnog neba osutog zvezdama, nalazi se slika uramljena snovima i maglama. Na toj slici vidi se dečak kako sedi kraj visokog kamina i posmatra razbuktavanje plamena. To je slika mog detinjstva i, ako se uroni u plamen i prođe kroz taj prvobitni, prastari element, stiže se do kuće u kojoj sam živeo. A zatim se hoda kroz niz velikih soba. U jednoj od tih soba, za velikim pisaćim stolom, sedi moj otac.
Ispred njega je knjiga u tamnom, kožnom povezu, žutih listova. Pred mojim ocem je otvorena uvek ona prazna stranica koju to veče treba ispuniti. I on pažljivo ispisuje red po red svojim urednim, jasnim rukopisom.
Među te korice on zbija vreme i događaje, zapis o našem trajanju, delić istorije porodice, sveta, možda čitave vaseone.
Kada završi sa pisanjem, zaključava knjigu u kovčeg. Slova i reči stražare nad vidljivim poretkom, štiteći nas od dubokih tajni svemira koje su jednako mutne i nejasne kao tajna najdubljeg sna. Snaga i moć slova čine osnovnu silu ovoga sveta. Slova i brojevi, kako je davno rečeno, poseduju vlast nad našim dušama.
Odlazeći na spavanje ponekad bih se, neprimećen, zaustavljao pred očevom radnom sobom ispunjen strahopoštovanjem. Bio sam uveren da se u porodični dnevnik upisuje svaki moj postupak, ono što su drugi, pa i moj otac, znali o meni, ali i ono što je postojalo sam kao moja skrivena misao.
Oko koje sve vidi, ruka koja sve zapisuje i ogromna knjiga požutelih listova što se nikada ne može do kraja ispuniti - to je san koji još i danas sanjam.
Posle mnogo godina ponovo sam sedeo u očevoj sobi. Vratio sam se izdaleka da bih prisustvovao njegovom umiranju. Kao što je on nekada sedeo kraj uzglavlja čekajući da usnem, tako sam ja s ljubavlju i tugom držao njegovu mršavu, staračku ruku. Lice mu je postalo nekako sitno, oči uvučene duboko u duplju. Sve se s godinama smanjilo i izgubilo od sjaja. Čitava kuća postala je sklona osipanju i rušenju, očeva soba mračna i neudobna, kroz ona nekada ogromna vrata jedva sam se provukao. Provedoh noć kraj očevog kreveta. Pred samu zoru oči mi se sklopiše od umora. Sanjao sam da se iz tame pruža nepoznata ruka i daje mi tajanstveni ključ.
Iluzija beše tako jaka da je trajala i kad se prenuh ; na šaci sam osećao težinu tog ključa, čije obrise pri dnevnoj svetlosti više nisam mogao da sagledam.
Nagnuh se prema ocu.
Ležao je bez pokreta, opuštenih ruku.
Bio je mrtav.
Obuze me iznenadni strah. Počeh da drhtim. Upalio sam vatru u kaminu, ali nisam mogao da se ugrejem. Obukao sam kaput i izašao u prohladno jutro. Ulice su bile puste, jedva čujni vetar provlačio se kroz visoke krošnje. Gde sam to ja, upitah se. Nepostojeći čovek u nepostojećem svetu!
Zavukoh ruku u džep i ponovo pod prstima napipah ključ. Ključ koji mi se priviđao. I sada se opet priviđa.
Vratio sam se kući. Nespokojno sam hodao kroz puste i hladne sobe. Otvarao sam škrinje i police vođen svojom morom. Kada otvorih policu na očevom stolu u njoj konačno nađoh ono što sam tražio : glomazan starinski ključ na kojem bijahu urezani meni nejasni, mistični znaci. Uz pomoć toga ključa otvorih kovčeg. Na njegovom dnu ugledah Knjigu. Setih se u tom času rečenice koju sam davno pročitao : ` Knjiga je samo sena života, život u svojoj starosti.`
Ipak, uzeh je u ruke. Ali, nije uzalud kazano :` Ima knjiga iz kojih saznamo sve, a na kraju ne shvatamo ništa`.
Ovo je bila takva knjiga.
Veći dio knjige beše ispisan čudnim slovima na jeziku koji nisam poznavao. Brzo sam prelistao strane tražeći mesto gde je počinjao naš porodični dnevnik. Tražio sam zapis o svome detinjstvu i mladosti, jedini dokaz da su postojali. Konačno, naiđoh na očev rukopis. Ali slova su se činila nekako bleda, razlivena.
Prinesoh knjigu očima, ali tada se dogodi nešto nebjašnjivo : reči ispisane očevom rukom nestajale su, a njihovo mesto zauzimala su nerazumljiva slova ne nerazumljivom jeziku.
Tu, preda mnom, reči i rečenice su menjale značenje, preko očevog rukopisa nevidljiva ruka ispisivala je onu istoriju koja se uklapala u okvire nekog tajnog poretka gde su već unapred možda negde davno u prošlosti, zapisane naše sudbine.
Obuhvatio sam knjigu obema rukama. Priđoh kaminu. Želeo sam da pobegnem što pre. Bio sam preplašen, na smrt. Bacih knjigu u vatru koja je lizala uz zidove kamina. Plamen obuhvati stare, požutele listova i tamni kožni povez. Začuše se krici, krici živog stvora koji vapije za životom. Užasnut, zapuših uši, ali ti stravični krici uvlačili su se u svaku poru moga tela.
...
Sahranio sam oca. Napustio kuću. Uzalud bežao.
Knjiga je nastavila da živi, u meni.
Sada se na mom telu, na rukama, na nogama, na grudima, sama od sebe ispisuje čudna imena jednoga čoveka. Ne napušta me jedna misao, dosadna, uporna, užasavajuća : Ako ja postajem neko drugi, ko onda postaje ja ?
Ta imena su : Malhus, Kartafilus, Josef, John the God Smith, John Hope in God, Huan Espera en Dios, Mišob Ader.
Isak Lakadem, Ahasver.
Filip David
Video made by eho ega
Post je objavljen 25.02.2008. u 15:41 sati.