Ne dolazim sebe, dapače, tek me sad more neke čudne misli, kako čovjek pukne, pukne ko cvrčak.
Žena, majka, susjeda, prijatelj, nečija ćer, do juče naizgled sve u redu, "normalno" funkcionira i odjednom zamračenje, ne zna za sebe, ne zna ni đe je, ni što je, ni ko je ko, ni koga s kim spojit, viče, plače, smije se, moli Boga..........
Đe smo u cijeloj toj priči mi prijatelji, njezni doma, je smo li mogli predvidvidjet, je smo li mogli što učinit...........
Ni sama nisam načisto, sad kad se dogodilo svi vidimo da je imala simptome, da su nas pitali dan ranije nikome sigurno ne bi palo na pamet da se ovo može dogodit.
Nakljukali su je injekcijama i brzo je došla sebi, ma vraga je došla sebi, nikad više ona žena, ima čudne pokrete, čudno jede, čudno gleda , jedino nije agresivna i koliko toliko se snalazi u vremenu i prostoru.
Zadnje dane je bila malo čudnog ponašanja za nju, ali svi smo ponekad čudni, svi zaboravljamo.
Dan prije sloma popila je s nama kavu, doduše na brzinu, u jednom momentu se digla, rekla nama da mi samo nastavimo i nestala u vidu lastinog repa.
Uveče je napravila neke ekcese na jednom mjestu, ali još uvijek ništa strašno.
Kad je došla doma počela se gubit tj, počela se ponašat nenormalno, govorit nesuvislo, do toga da je odradila seks s mužem jer je uvijek govorila da su njegove potrebe veće od njezinih i da ona to više ne može,ali je to smatrala dužnošću, ali u ovom slučaju to je bio okidač koji je pokrenuo lavinu.
Zaspala ne nekih pola sata a onda se izdogađalo svega i svačega i tako do jutra.
Ujutro me nazvala, došla do mene, samo jedan pogled na bose noge bio je dovoljan da shvatim situaciju.
I sve je bilo dobro dok nije postala agresivna, ugrizla me, izgrebala ruke, udarila u nogu, jedva sam je savladala, a ja sam za glavu viša i skoro duplo teža, da je u normalnim okolnostima puhnem odlećela bi, ali ovo je bilo nešto drugo.
Danas je treći dan, odmotavam filmove, tražim uzroke, želim joj pomoć, ali sad treba znat kako s njom razgovarat, kako joj pomoć.
Dobro, sad će ona bit barem 15-ak dana u bolnici, onda terapija, pitam se kako će sve podnijet, kako će krenit dalje.
Što više analiziram dolazim do zaključka da joj je život jedna velika laž, otvorile su se mnoge kockice koje je ona brižno sakrivala, koje su je i dovele do ovoga.
Njezini doma ništa ne shvaćaju koliko tovari i nije mi jasno što je tim ljudima.
Jako, jako sam razočarana, pogotovo njezinim mužem.
O njemu sam imala dobro mišljenje, nije sad neznam što ali mislila sam da se s njim može razgovarat, da nešto shvaća, da ima malo senzibilnosti u sebi, jako sam pogriješila.
Maloprije mi je čak reko da on sutra neće moć do bolnice jer radi, ne mogu vjerovat, ne jednom nego dva, tri puta bi sad trebo ić kod nje, ne bi je trebo ništa ispitivat nego joj dat podršku, ljubav, nježnost, o ebemte živote s neosjećajnim budalama.
Još jednom sam se razočarala u muške, osim kurcem ničim ne misle, pitam se zašto????
Ove dane ću preispitat malo i svoj život i maknut se od svega što mi ne odgovara, što mi se pomalo nameće, od svih tuđih nametanja koji meni ne odgovaraju, ne želim jednom puknut ko cvrčak zato što na vrijeme nijesam reagirala.
Post je objavljen 24.02.2008. u 12:47 sati.