Pregled posta

AFRIKA

Preko dva mora i jedne pustinje postoji mesto na planeti Zemlji gde sunce najlepše sija, gde za doručak jedete papaju i mango, a za ručak i večeru jastoge, gde uživate u najlepšoj karipskoj muzici, gde ste okruženi buljucima prelepih tamnoputih žena, gde se pije najbolje švercovano vino sa svih strana sveta, gde se igra bolji fudbal nego u Brazilu, gde nebom krstare najlepši i najopasniji oblaci iza čije lepote se često kriju vremenske nepogode, nepojmljive nama Evropljanima. Mesto na trećem kamenu od sunca zbog čije lepote su Bogovi pali na teme. Mesto na našoj planeti gde možete zbog uboda jednog komarca da skončate u najstrašnijim mukama, ako pre toga ne nastradate u nekom od svakodnevnih građanskih ratova kojih ima u obilju na obalama južno-Atlanskog okeana. Tamo sam se ni kriv ni dužan jednog jutra zatekao.

Posle par dana, tokom duge afričke noći, dok sam pušio na stepenicama aviona, kojim smo krstarili po zapadnoj Africi, tešio sam uplakanog crnca, koji je sedeo pored mene ponavljajući non-stop na razumljivom engleskom, hvatajući se dramatično rukama za glavu: „Evri elekšns sivil vor-evri elekšns sivil vor“. Gledali smo u daljini kako lepa sela-lepo gore. Ja sam izduvavao dim u mrak i razmišljao šta mi je sve ovo trebalo u životu. Mislim da smo bili na pisti aerodroma u Lomeu, glavnom gradu države Togo, na koji smo sleteli na našem putu iz Dakara ka Duali u Kamerunu.

A sve je počelo ubodom vakcine na Institutu Za Tropske Bolesti u Beogradu. Vakcina protiv žute groznice, meningitisa i ko zna čega još, nema nikakve posledice po Vas osim 48 časovne borbe tela sa najstrašnijim mamurlukom koji izaziva borba organizma za sticanje imuniteta. Posle dva dana u postelji, spremni ste za put.

„Must have“ za Afriku se sastoji od gotovih jela, Autana u tonama i kilo-dva belog luka. Garderoba je primerenija odlasku na planinu, zato što Vam se preporučuje kretanje isključivo u pantalonama, košuljama sa dugim rukavima i skijaškim kapama na glavama. Opasnost od malarije je sveprisutna. Tamo kada nekoga ujede komarac on se ne češe, on umire.

Moćni Jat-ov Boeing 727, je avion koji je u drugoj polovini devedesetih izguran najpre sa elitnih a potom i onih drugih aerodroma u Evropi. Pošto je Afrika jedno od preostalih tržišta na kojima B727 ima prođu Jat je tih godina pronalazio poslove isključivo na zapadnoj obali Afrike. Tako sam se i ja obreo u Kamerunu. Kao član posade Jat-ovog aviona koji je iznajmljen u komercijalne svrhe Kamerun Airlines-u. To je tako stajalo na papirima i ugovorima ali stvarnost je bila malo drugačija.

Plavi Šlemovi iz Urugvaja koji su bili faktor mira u Demokratskoj Republici Kongo morali su nekako biti preveženi izmedju rodnog Montevidea u srce Afričke džungle. Po njih je u Urugvaj išla Jat-ova desetka (DC10) i vojnici su se po sletanju u Dualu (Kamerun) prebacivali u B727 kojim smo ih vozili na aerodrom u Kinsangani(Kongo). Tamo smo čučali oko osam sati čekajući da ih ruski piloti, koji više liče na pse rata nego na pilote, ogromnim helikopterima IL-76 razvezu na pozicije gde su bili živi zid između dva zaraćena plemena, i vrate njihove predhodnike, koji su preko Duale išli nazad u Urugvaj. Cela ta akcija je bila začinjena među-sletanjem u Kinšasu gde se točilo gorivo. Sve se naravno vodilo kao civilni saobraćaj.

Elem, po sletanju u Kamerun i čekanju na carinsko-pasošku proceduru od nekih petnaestak sati u aerodromskoj zgradi za koju je naša Štajga, Hajat, već blago ošamućeni, umorni, malo dopingovani pivom uputili smo se u Hotel. Na putu od aerodroma ka hotelu kroz grad nisam video nijednu zgradu višu od jednospratnice. Prepune ulice ljudi, žena, dece, motora, kola, volova, žirafa, slonova nisu mi se posebno dojmile. Moja sva čula su bila nabaždarena na zvuk koji pri svom letu pre uboda proizvodi komarac.

Sve ima svoju cenu, pa i boravak u Africi. Ekvatorijalni afrički pojas nije prirodna sredina jednog Evropljanina, pa zato može da očekuje svašta s medicinske tačke gledišta. Najmanje što može da ga snađe jeste malarija. U početku se manifestuje visokom temperaturom i "shakerom" - teškom drhtavicom. Posle sama odlučuje gde će dalje: na pluća, mišiće ili pravo u mozak. Malarija je prirodno stanje većine stanovnika Afrike. Nešto kao lakša zimska prehlada kod nas.

Međutim, sasvim prihvatljiv hotel i ljubazno osoblje polako su uneli spokoj među nas. Soba je bila čista, erkondišn je radio, u kupatilu je bio jedan sapun, jedan peškir i hrpa kondoma pored lavaboa, XXL veličine. Mora da me neko zeza. Pa u njega mogu ja ceo da stanem. Hotel je imao i bazen. U njemu je bilo toliko hlora da svako ko uskoči u njega izađe zelen. Hotelski restoran veliki, sa lepom baštom. Ima i frizerski salon.

Pošto je šverc uglavnom dopunsko zanimanje svih srpskih stjuarta i mehaničara, koji predstavljaju neizbežan faktor boravka u Africi (ne stjuarti nego mehaničari), polako su započinjali lagani razgovori o kombinacijama. Plan leta je zahtevao od mene da svaki peti dan uđem u avion,pa sam morao dobro da se organizujem. Doduše poneo sam nekoliko knjiga i časopisa, između ostalog i roman „Na Drini Ćuprija“, koji sam davno po kazni pročitao pa sam hteo da obnovim gradivo, ali avanturistički duh i lakomost za lakom zaradom me je vukla napolje iz bezbedne zone hotela „Sawa“.

Fafana, etnik, lik koga su nam u nasleđe ostavili naši predhodnici, nas je za početak snabdeo karticama za mobilne telefone, egzotičnim voćem i „veri čip maj frend“ dresovima Kamerunske reprezentacije koja je u tom momentu harala svetskim fudbalom. To su oni dresovi bez rukava koji na atletski građenim fudbalerima izgledaju moćno a na nekolicini od nas smešno. Fafana nam je bio desna ruka za vreme našeg boravka tamo. On je bio dvanaesto dete u svojoj porodici koja je živela u nekom selu pored Duale. Čovek sa najtužnijim ali najlepšim očima na svetu. Još uvek čuvam njegov broj i on je jedan od retkih ljudi na svetu koje bih voleo ponovo da sretnem. Mene je između ostalog snabdevao fantastičnim nosačima zvuka zvezda Kamerunske pop i etno muzike. Mada ja lično nisam pravio razliku između ta dva pravca.

Taribo Vest im je tada bio idol, ali neprikosnovena legenda je Rože Mila. Njegova kuća je bila preko puta hotela čiji je, ispostavilo se, bio stalni gost. Jednog posle podneva smo odigrali tri na tri na male goliće na teniskom terenu bez mreže. Srbija-Kamerun 2:3. Rože Mila je dao dva a ja jedan gol. Svako je postizao golove za svoj tim. Dok smo se posle tekme odmarali po okolnim klupicama bili smo svedoci svadbe na kojoj su dame bile obučene u balske haljine iz vremena Prohujalo Sa Vihorom, a muškarci svi do jednog u smokinzima sa cilindrima i polucilindrima na glavama. Mlada je imala venčanicu sa velom dugim desetak metara koje su za njom nosile preslatke klinke. Na švedskom stolu u bašti hotela bi im pozavideli i u Las Vegasu. Po krletkama koje su visile okačene kao deo enterijera svadbe čučali su prelepi primerci žako papagaja. Nekako smo se obuzdali da ih ne pokrademo. Ustvari kupimo u bescenje, da ne bude previše grub izraz.

Zahvaljujući gospodinu Mili, dobili smo propusnice za francusku VIP samoposlugu gde smo se snabdevali uglavnom pivom, konzervama lososa, francuskim sirevima, Evian vodom, koja mi je više služila za jutarnju higijenu i pranje zuba nego za piće. Kada je bilo ko tako nešto u Evropi radio?! Volim Afriku.

Na recepciji hotela smo se lako sporazumevali sa osobljem a naročito sa šefom pulta koji je na svako naše pitanje odgovarao sa osmehom i klimanjem glavom. Ne znaju engleski, pričaju neki kokni francuski ali zato je pantomima, po sistemu, strani film-dve reči, vrlo uspešno funkcionisala. Saznali smo da je najbolji klub u gradu, po imenu SIGAL na samo par minuta vožnje taksijem od hotela. Mrak je polako pao a sa njim je padao i neviđeni potop. Sve se pretvorilo u vodu. Prekraćivali smo vreme do prestanka kiše u hotelskoj kockarnici u kojoj je radio krupije Adam. Rumun. Odmah smo ga prekrstili u Drakulu, zato što nije bio ni malo manje opasan po našu krv od komaraca. U kazinu je radio erkondišn tako da smo bili bezbrižni za zdravlje, pošto leteći krvoloci sa rilicom umesto nosa ne mogu da egzistiraju na veštačkoj hladnoći. Taksista nas je strpljivo čekao pošto je znao da smo mu jedine mušterije te večeri. Meštani se ne voze taksijem. Naročito ne noću i ne kroz opustele ulice.


Džabe nas je čekao. Čekale su nas i trupe iz Urugvaja koje su neposredno pre poziva nama, iznenadno sletele u Dualu. To je tamo redovno stanje pošto se ti letovi obično započinju po ulasku poslednjeg putnika. Iznenađenje je bilo tim veće što su menadžeri ipak znali da je naša „desetka“ poletela pre osam sati iz Montevidea. Nešto su se pozbunjivali oko AM i PM vremena. Ali ko za to još tamo mari? Put do aerodroma i neviđena porcija iznenadnog adrenalina, su mi pravili laganu konfuziju u glavi. Setio sam se detinjstva. Piloti usput gledaju karte i većaju o tome da li je dovoljno dugačka pista u Kinsanganiju, gradu gde je centralna baza UNPROFOR-a u Kongu. U tom trenutku je tamo besneo građanski rat između građana, plemena, seljaka, svega što hoda i može da nosi pušku. Ali je kao Kinsangani slobodan. Od koga, majko moja!?

Let je bio relativno miran. To znači da smo imali samo pedesetak turbulencija u minutu što za Afrčko nebo i nije neki prosek. Vojnici su bili mirni, svi su pili neki čaj od mešavina više trava i kulirali. To su im bili poslednji mirni trenutci u narednih mesec dana koliko im je trajala smena u džungli. Ne preterujem kada kažem da smo na sletanju preleteli preko krda svih postojećih životinja koje na tom tlu egzistiraju a ja sam očekivao da nam neko uputi dobrodošlicu zoljom u avion, ali imali smo sreće jer ipak nismo sletali u Crnu Goru. Nekako smo dodirnuli pistu, u avijaciji postoji interni izraz-tražili su pistu. Naši, em su je tražili, em su se zbog kratkoće piste „sudarili“ sa njom. Otprilike ovako se sleće na nosač aviona. Kočenje je bilo kao u formuli jedan, na krivini po težini klasifikovanoj u broj šest, i lagano smo stali na nekoj livadi koja je valjda bila aerodromska pista. Ja sam otvorio zadnja vrata od aviona i ubrzo sam se susreo sa ozarenim licem čoveka koji se predstavio kao Ilija. Ispostavilo se da je on iz Sarajeva i da je tu u službi humanitarne misije. On je radio u okviru misije na prihvatu i otpremi vojnika.

Ilija se ljubazno ponudio da nas provoza u svom džipu i pokaže nam ono što je nekada bio grad. Nama, posadi aviona koja broji ukupno šest članova, nije preostalo ništa drugo nego da taj predlog sa strahom prihvatimo, pošto je u tom trenutku to bila primamljivija ideja nego da sedimo narednih desetak sati u avionu okruženi etnicima naoružanim kalašnjikovima i uniformisanim u SPEDO kupaće gaće i vojničke čizme. Oni su baš to jutro oružjem preuzeli zonu aerodroma od onih drugih, koji su pre dva dana to isto uradili od trećih i sve tako u krug. Tada sam prvi put video uživo pigmeje. Četa uniformisanih pigmeja je stražarila oko nekog avioona parkiranog pored našeg. Očekivao sam svakog trenutka da ugledam Fantoma i zauvek raskrstim sa toksinima. Nadam se da nije politički nekorektno da kažem da su me pigmeji podsetili na figurice vojnika. Čak i nisu skroz crni. Više su nekako žutoliki.

Na moje glupo pitanje Iliji, da li ovde ima neki free shop gde bih mogao da kupim cigarete, on mi je potvrdno odgovorio. Samo da sredi neke papire i palimo u grad. Za to vreme naši prijatelji, amigo vojnici, su se ukrcavali u ogromne IL 76 helikoptere koje su vozili ukrajinski piloti koji su ličili na pijane Ruse. U gilipterkama i šorcevima posmatrali su ukrcavanje svojih novopridošlih putnika. Na naše logično, retoričko, pitanje da li ovde ima komaraca i da li hara malarija, rečeno nam je da ih ima samo u sumrak i u svitanje. Nisam ja morao čak u Afriku zbog tog saznanja. To mi je poznata činjenica i sa Ade Bojane i Beograda leti. Ilija je dva puta imao malariju i spada u domen medicinskih fenomena, pošto se malarija dobija jednom u životu. Nesnosna vrućina je učinila svoje i ja sam se hrabro prkoseći malariji presvukao u kratku majicu i bermude. Kakav fleš!

Uskočili smo u džip, Ilija i nas dvojica hrabrih. Ostatak posade je dobrovoljno pristao da čuje od nas šta su propustili. Da bi se dohvatili puta za grad morali smo da izađemo iz zone aerodroma. Posle stotinak metara naleteli smo na rampu koja se sastojala od crnca koji je čučao u prašini sa puškom na leđima u kupaćim gaćama, naravno, i držao u rukama neku granu baobaba koja je imitirala rampu. Prepoznavši Iliju pokazao nam je najveće žute zube koje sam video u životu i podigao onu granu puštajući nas na auto-put ka gradu. Ni jedan kvadratni santimetar puta nije bio bez rupe svih oblika i veličina. Sreća da ćemo stati u free shop-u. On je arhitektonski izgledao ovako: Dve kolibe od slame sa daskama ispred, na kojima su bile poređane pljuge povađene iz kutija i još neke drangulije, plus riba, upecana Bog te pita gde, pošto je najbliža reka negde u Evropi, kao i ananas veličine jabuke i žbunovi bananica koje su podsećale na čokoladne bananice samo bez boje čokolade, za koje se ispostavilo da su fenomenalnog ukusa. Nikada u životu nisam probao ukusniju bananu. Pobacali smo to voće u džip i krenuli najzad u Kinsangani.


Da skratim. Nijedna zgrada nema krov, na ulicama milioni ljudi, nigde belca ni na slici, svi naoružani. Vojnici puškama, prodavci osmehom. Tamo svi prodaju nešto. Neverovatna je ponuda svega i svačega. Malo je falilo da kupim motor. U razgovoru sa Ilijom sam doznao da je ova regija bogata žako papagajima čija cena nije zanemarljiva u Beogradu. Brzo smo se dogovorili da sledeći put donesem pedesetak kesica supe za koje ću zauzvrat dobiti dva-tri papagaja, koji se zbog oštrog kljuna transportuju nabijeni u plastične boce od koka-kole, sa vatom natopljenom vodom na grliću flaše, da bi nesretnik imao šta da popije. Pitao sam Iliju čiji je to izum, dobio sam odgovor-NAŠ. Nisam ni sumnjao. Već sam sklapao finansijsku konstrukciju u glavi i video sebe kako papagaja prodajem poznatom harmonikašu, koji će tim gestom povući estradu za sobom pa će potražnja za „dragim nam“ pticama biti izuzetna. U tom trenutku nam je pukla guma na džipu. U sekundi smo bili okruženi hiljadama razdraganih školaraca koji su tu na livadi pored puta sa tablom, na sred nje, učili gradivo. Iliji, naravno, nije radila radio veza tako da je morao da menja gumu sam na temperaturi od oko 60 stepeni okružen, rekoh, razdraganom gomilom. Pošto je to bila nemoguća misija ja sam, da bih mu olakšao posao, počeo da pevušim Zvezdinu navijačku pesmu sa motivom Marseljeze, ne bih li im skrenuo pažnju sa Ilije i Rokija koji mu je pomagao u menjanju gume na džipu teškom par tona. Roki je pre dvadesetak godina porodio ženu u avionu, na letu za Australiju, mada mu je ovaj posao pao teže. Te radosti, ljudi moji, svi su zdušno prihvatili pesmu i davali joj ritam pljeskajući. Tek sam u tom trenutku shvatio kako je Šaviji. Ispraćeni smo aplauzom i nesnosnim lupanjem hiljadu ruku po džipu, uz uzvike „Zvezd-Zvezda“! Najuporniji su trčali za nama kilometrima.

Bogovi su pali na teme ali u negativu. Jedva sam čekao da poletimo za Dualu koja je bila VRH civilizacije za ovo. Ali čekalo nas je usputno sletanje u Kinšasu koja se nalazi na samoj delti najveće afričke reke Kongo. Sletanje je naravno bilo u sumrak a onaj oblak ispod nas, iznad aerodroma nije bio sastavljen od kišnih kapi nego od komaraca. Bedak. Neko je sada u Londonu, Rimu ili Parizu a ja na aerodromu u Kinšasi u avionu punom smorenih Urugvajaca. Posmatram, uvijen u ćebe, kroz prozor aviona okolinu i čudim se šta sve od aviona leti po ovoj regiji. Ima tu i dvokrilaca iz prvog svetskog rata. I svi se muče dok poleću. Pretrpani su svim i svačim. U Africi svako kupuje, prodaje, oduzima i dodaje. Neverovatno.

Konačno Duala. Kamerun. Rodna gruda. Krug je trajao 18 sati. Sitnica za nas veterane dugolinijskog saobraćaja. Vesela ekipa, odmorna od leta iz Montevidea nas je sačekala i odvukla u već pomenuti SIGAL. Dozvolili su nam da barem bacimo tuš od kišnice, koja predstavlja vodu gradskog vodovoda, po sebi. I to je bolje od kupanja u reci. Posle ovakvih dana čoveku je potrebno dva-tri piva i isto toliko jastoga da dodje sebi. U klubu koji je, ispostavilo se, držao Japanac iz Novog Sada, svirao je fenomenalan bend. Japancu je otac stvarno bio iz Japana a majka iz Novog Sada. Tu je dospeo u razmeni studenata. Meni baš nije bilo najjasnije njegovo objašnjenje ali ko je za to mario kada su se na podijumu za igru uvijala u ritmu bubnja najlepša tamnoputa ženska tela prošarana tu i tamo sa ponekim pijanim američkim marincem i sumanutim Jat-ovim mehosima (mehaničari) koji su još uvek skidali Travoltine poteze, ali ne iz Petparačkih priča nego iz Groznice Subotom Uveče. Neverovatan ritam svih vrsti udaraljki i primitivni ples su obećavali super zezanje te noći. A komarci? Šta je to komarac?

Nakon klope kod Japanca, to je ustvari bio fancy restoran, a ne diskoteka, nas trojica „kolega iz firme“ smo uskočili u taksi i krenuli kroz mrak ka diskoteci za koju su nam rekli da je najbolja u Duali. Na ulazu nas je dočekala gužva ispred kluba i buljuk riba koje su pružale ruke ka nama, pošto je jedini način da uđu u disko bio da ih neko od nas uvede unutra. Kako li je bilo Bitlsima.

Oni su rasisti sami prema sebi. Sa svih strana nas je zatrpavao miris sexa, droge i alkohola. To je posebno stanje svesti u čoveku koji se opijen tom atmosferom pretvara u party animal-a. Ja nisam najiskrenije znao da taj crv čuči u meni (kako ja ustvari lažem sam sebe).

Međutim na ulasku u klub me nisu pustili da uđem zato što sam bio u šorcu (poslednji put je viđen belac u kratkim pantalonama za vreme snimanja Afričke Kraljice, kada je Bogi cirke hteo da uđe u ovaj klub), međutim ispostavilo se da je to rešiv problem. Kupio sam pantalone na licu mesta od baje iz obezbeđenja kluba koji ih je za pet dolara istog sekunda skinuo sa sebe. Tog trenutka nisam imao nikakvu frku od npr. lepre i ostalih boleština jer su me magično privlačila tamna vrata kluba iz čije je dubine histerično blještao strobo light. Čim sam kročio unutra za genitalije me je ščepala prelepa crnkinja u crvenoj haljini i odvukla do šanka. Mali problem je predstavljalo to što sumnjam da je dotična kapiten ženske rukometne reprezentacije Kameruna. Poslušno sam zaseo za šank i setio se dana kada smo kao klinci u školskom dvorištu maštali da vodimo ljubav sa crnkinjama. Grupa mehosa koja se ceo dan borila protiv malarije rakijom i belim lukom, razdragano je jurila žene po klubu. Vrhunac je bio lik koji se francuski ljubio sa jednom od njih praveći planove za ženidbu. Iz Jakova je. Možda se prepozna. Neće mi zameriti.

Na sreću moja rukometašica je nestala negde, mora da je pogodila je pesma, i na njeno mesto na barskoj stolici pored mene je zasela veoma simpatična Kamerunka. Transkript razgovora bi otprilike ovako glasio (po Vuku) –Haj. –Haj. -Ju ar from Jurope. -Jes aj em. –Aj em Monika. –Aj em Dule. –Du ju vont samting tu drink. –Jes- Bir. –Bir. –Vot ar ju duing, pitam ja nju. –Aj em hairdreser. –Rili. Rili. Tu je već njena ruka krenula uz moju butinu i zaboravih na trenutak da pričam. –Du ju nou Taribo Vesta, prizvao sam se na kratko sebi. -Yesss, hi iz maj best frend! Tura je turu stizala. Bahanalije su kretale ka vrhuncu a ja sam se držao moje frizerke pošto me je krvoločno branila od nasrtaja drugih žena. Ćaskali smo neobavezno. U jednom trenutku bi svetlo.

Nesnosan bol u glavi me je probudio. Ležao sam nag na krevetu u nekoj sobi. „Bože, molim te da je ovo moja soba u mom hotelu“. Bila je. Lagano sam se pridigao na laktove plašeći se da mi plafon ne padne na glavu. Pažnju mi je trenutak skrenuo čudan miris i čudan zvuk. Miris je bio „parfem“ Brut a zvuk nečije disanje. Skočio sam na krevetu i pogledao oko sebe. Na podu pored je kuntala frizerka. U očaju sam otrčao u kupatilo i pored lavaboa ugledao netaknut, upakovan kondom oko čijih dimenzija smo se danima sprdali, pošto nikako nisu bili po JUS-u. Napad panike me je stizao. Nisam je valjda „obljubio“ i to bez kondoma koji bi mi sigurno spao ali barem bih ga stavio. Sledećih desetak minuta sam najljubaznije moguće pravio kombinacije da ispratim gošću i ona je sva sretna otišla bogatija za mojih dvadeset dolara. Oblak Bruta je ostao za njom. Pao mi je na pamet Del Boj.

Molitve su stizale jedna drugu. Kada sam bio klinac molio sam Boga da jednom karam pa da umrem, sada sam molio Boga da ne umrem zato što sam jednom karao. Ludilo me je ipak prolazilo što više je dan odmicao. Prespavao sam narednih 24 časa. Jedan dan sam bliži povratku kući.

Svanulo je divno jutro. Nigde komaraca ni na vidiku. U bazenu ispod terase od moje sobe je plivao mladić koji je verovatno bio predstavnik Kameruna na predstojećim Letnjim Olimpijskim Igrama. Trebalo mu je otprilike 45 minuta da prepliva dvadesetak metara. Brže bi kamen preplivao tu razdaljinu. Važno je učestvovati. Ozareni Fafana mi je doneo voće i već sam se osećao mnogo bolje. U njegovoj današnjoj ponudi su bile „veri šip, maj frend“ đinđuve i originali kopija satova poznatih firmi. Kupio sam nekoliko ogrlica i dva-tri sata za poklone prijateljima ako se vratim odavde živ. Danas je dan za šoping. Faking je nažalost bio juče.

Artizana je pijaca na kojoj se prodavalo sve. Od slona do aviona. Nas nekoliko udruženi u ideji oko lake zarade fokusirali smo se na nameštaj od Ratana(bambus) i papagaje. Poenta u šopingu po Africi je da se dođe među prvima na pijacu, ujutru kada oni otvaraju svoje tezge zato što zbog sujeverja robu prvom jutarnjem kupcu prodaju u bescenje. Ako slučajno zakasnite da banete na pijacu u zoru zbog paranoje, od, pogodićete-komaraca, pribegavajte najprljavijim trikovima u cenkanju za robu. Ubeđujte se sa prodavcem, gestikulirajte, glumite očaj kada Vam on iznese svoju ponudu. Naoružajte se sa strpljenjem a ako Vam sve malopre navedeno ne pomogne, kleknite pred prodavca. To uvek upali. Dajte mu za pravo da je moćan. To su njihovi kompleksi uzrokovani idiotskim vremenima kada su rasne razlike bile dominantne u politici naše planete. Na Artizani ima najboljih komada nameštaja od trešnjinog drveta (mislim da me je neko zezao kada sam upitao od čega je drvo) ili je u pitanju ipak bilo ružino drvo, ko bi se sada toga setio. Ima i fenomenalnih garnitura nameštaja od Bamusa, kao i najlepše figure od slonove kosti. Trgovina kljovama je strogo zabranjena, ali može da se nađe u bescenje. Zna, Fafana, čoveka. Video sam mehose kako iskaču iz taksija. Neko od nas ih je prethodnog dana slagao na pitanje koliko je sati, pomerajući časovnik jedan sat unazad. Dobro će se oznojiti dok ne izvaraju lukave prodavce.

Ja sam bio u ekipi za nabavku papagaja. Taksi bez šoferšajbne nas je vrteo okolo naokolo po gradu, tražeći Fafaninu šemu za ptice. Left-rajt-left-rajt-strejt-rajt. Ringišpil. Sve vreme smo slušali fenomenalnu muziku sa radija u kolima. Danima sam se čudio zašto se non stop ovde sluša, nazovimo je, karipska muzika. Odgovor je bio jednostavan. Prilikom transporta robova iz Zaliva Robova u kome se nalaze Kamerun, Nigerija, Kongo, Obala Slonovače, i druge države zapadne Afrike, nemoćne i stare su ostavljali po Karipskim ostrvima, koja su tih godina bila poprilično pusta, gde su oni doneli svoju kulturu a sa njom i muziku. U Africi svi đuskaju. Kada hodaju, stoje, jedu, spavaju, kada se rađaju i umiru, oni jednostavno imaju ritam.

Ali imaju i mobilne telefone. Menadžer naše Afričke turneje iz Kamerun Airlines-a nam je upravo javio da za dva sata letimo za Lagos u Nigeriji pošto je neki njihov avion ispao iz saobraćaja. Izlupao ga je na sletanju u Dualu gradonosni oblak kroz koji su proleteli. Znaju li oni za radar? Avionski radar na nebu Afrike izgleda kao leopardova koža. Prošaran je crvenim tačkama koje treba izbeći po svaku cenu ako želite da izbegnete neprijatnost. Proletanje kroz turbulentni gradonosni oblak, takozvani CB, izgleda na primer kao kada bajsom hocete da skočite bezbedno sa Beograđanke. Avionu posle toga ako se ne skrlja negde usput, treba desetak dana da se vrati u život.

Dobro je. Barem smo se za nekoliko dana spasli od letova u srce džungle. Ilijine papagaje iz Konga će već neko drugi odraditi. Kontejner prepun nameštaja od bambusa iz Kameruna je već krenuo ka Srbiji. Meni je samo preostalo da se vratim profesionalnim obavezama stjuarta u avionu. Mehosi neka se bakću sa papigama.

Putnici u Africi koji koriste avion kao prevozno sredstvo izgledaju gospodski i dostojanstveno. Daleko su odmakli u manirima od Jatovih putnika sa čarter letova kojima se prevoze na letnje destinacije. Oni su lepo obučeni, čisti, uljudni. Gde se takvi ljudi kriju po gradovima Afrike!? Kako se oni kreću gradom, kada ih moje oči ne-videše nijednom. Ali to sada nema veze.

Sletesmo mi tako u Lagos. Osmomilionski grad u Nigeriji, površine beogradske opštine Savski Venac je priča je za sebe. Osam miliona ljudi i svi su u svakom trenutku tu pored Vas. Gde god da krenete svi idu za Vama. Imaju neka dva nebodera u daljini ostalo su sve jednospratnice sklepane od Bog te pita kog materijala. Luka je toliko prljava da ne može da joj se priđe na dva kilometra od smrada. Ulicama tumaraju sve rase sveta, naravno američki marinci i Jat-ove posade, plus mehosi koji su već stigli da upoznaju nove kandidatkinje za ženidbu. Verujte mi da su na granici ludila poduhvati tipa, kupovina piva, odlazak na neku pijacu, šetnja po gradu danju. Noću je bezbednije šetati se gradom, jer svi koji se po danu muvaju po city centru, noću se pomeraju ka obali okeana i spavaju na plažama Lagosa. Tamo se odvija ceo život sa one strane razuma. Sex, droga, nasilje i strah.


Najluđe dve stvari koje sam video a bolje da nisam su: ekipa ogromnih meštana njih trojica-četvorica koji obučeni poput američkih repera, gluvare na ćošku i dobacuju prolaznicima. Valjda je to francuski jezik. Manje-više je taj njihov vid zabave uobičajen u celom svetu ali dve ogromne hijene koje su držali na lancima bez korpe na njušci su izazivale momentalan strah. To nisu one male hijene iz Daktarija, to su one ogromne sa debelom grbom umesto vrata. Pena im je curela sa usta, a oni su ih nehajno držali vezanim na kratko brodskim palamarima. Što bi rekao moj drug Čarli kada ih je video na slici-Hijena Degen. To je najzlokobnija scena koju sam video u životu. Proći kul pored njih je znak da ti nije baš dobro u glavi, a ubrzati korak je opasno jer može da usledi dobacivka. Ne znam šta sam uradio, ali sam verovatno pravilno postupio jer sam trenutno kod svoje kuće.

Druga scena je leš na sred nekog bulevara medju milionima kola i pešaka koji su svi živi obilazili ili čak i gazili točkovima. Nikome nije palo na pamet da se zaustavi. Po njihovim zakonima, onaj ko se zaustavi i zainteresuje se za leš mora da snosi troškove sahrane pa zato niko ne obraća pažnju na njega, osim jednog bolida mehosa koji je upro prstom u njega i uzviknuo: „Vidi mrtvac“! Pravio sam se da ga ne poznajem i da sam u tom trenutku tu sasvim slučajno.

Poželeo sam da što pre odem u Beograd. Pravo sa aerodroma ću otići na Infektivnu Kliniku da testiram i krv i mozak. Malo sam otrovan. Satan Panonski i Divine su mi se tada činili posve normalnim osobama.

Po povratku u ono što je „kao“ hotel saznao sam da letimo za par sati letimo u Dakar gde ćemo ostati dva dana. Super. Samo da dignemo sidro što pre iz ovog ludila. Još da sačekam njihovog pandura koji će mi doneti nekoliko važećih vozačkih dozvola u hotelsku sobu. To je bila razrađena šljaka. Dozvole su bile uglavnom za supruge mojih prijatelja, pošto se u našoj zemlji priznaju Nigerijske dozvole B kategorije. 45 dolara svaka. Nije neka velika cena. Proleteo je komarac ispred mene ali sam ga u tom trenutku posle onih hijena smatrao za prijatelja.


Onaj ko je pustio famu da su senegalci najlepši ljudi a senegalke najlepše afričke ribe, laže. Ili ih ja nisam video. Kada smo bili mladi često smo ekipa i ja putovali inter-railom. Jedna od destinacija koje sam tada obišao je Hamburg u Nemačkoj i koji mi je do dolaska u Dakar čvrsto držao prvo mesto na top listi The Best, Dno-Dna, gradova sveta. Izgleda da su svi lučki gradovi na planeti magnet za otpadnike od društva. Dakar je prenaseljen grad. Prvo sa čime se čovek susretne u kombiju od aerodroma do hotela u gradu, je sumanuti gradski prevoz. U kombi-busevima koji primaju 30-tak ljudi ima ih najmanje osamdeset, a spolja po krovu, branicima, prozorima visi još njih toliko. Ne znam samo kako neko iznutra siđe na svojoj stanici. Niti, iskreno, želim da znam.

Gradski prevoz je bezbedan po Vaš novčanik pošto džeparoši i secikese, kojima je Dakar prestonica, ne mogu da operišu u prepunim busevima. Na ulici ćete biti odžepareni za sekund do sekund i po, ali ako imate tu sreću i svidite se pljačkašu može Vam putem kurira, dečkića, od četiri-pet godina ljubazno vratiti barem dokumenta. Ja sam dobio ukor pred isključenje zato što sam u prednjem džepu pantalona nosio Jat-ovu ID kartu umesto novca. Fenomenalna scena, klinac mi uz osmeh vraća karticu i kaže: „Misje, mani-mani“, mašući kažiprstom u no-no više fazonu, kao sram me bilo što ne nosim keš. Tamo Vam u hotelu ne kažu da ne nosite novac sa sobom, nego Vas mole da to ne činite, ali ako baš hoćete u neku kupovinu držite tih par dolara čvrsto u šaci, u radnji, na pijaci, šetajući ulicom.

Ulice u starom jezgru grada podsećaju na dalmatinske kale. Kaldrma, milioni komada veša koji se suše iznad glava prolaznika, nesnosna buka. Luka je ogromna i nesaglediva golim okom. Uputili smo se nas nekolicina ka brodićima koji Vas prevoze na , pet minuta plovidbe, udaljeno ostrvo koje je ustvari svojevrsna umetnička kolonija, čuvena malo manje od pariskog Monmartra ili beogradske Skadarlije. Brodić koji nam se učinio sigurnim bio je vlasništvo stanovitog Danijela iz Kotora. Odavno sam prestao da se čudim takvim iznenadnim susretima i setio sam se sam se mučenja, dok sam u Domu Pionira kao klinac bespotrebno učio engleski, kada ceo svet, definitivno, govori srpski. Danijelu je vreme stalo odavno i nisam stekao utisak da je upoznat sa činjenicom da je umro Džim Morison. Danijel nam je objasnio kako da se ponašamo na ostrvcetu i dao par smernica za siguran i bezbedan boravak i povratak. Na ostrvu je bilo nebrojeno mnogo slikara, žonglera, fakira, gutača vatre, dilera, prostitutki, čak sam video ženu sa bradom i najvećeg tranvestita na svetu.

Restoran u kome smo jeli je bio fenomenalan, ribe, rakovi, školjke. Opijen vinom i mirisom mora i soli poželeo sam da se prošetam posle ručka. Moji saputnici su ostali u kafanici i naručili još vina a ja sam tumarao okolo-naokolo. Na jednom ćošku sam dobio nepristojnu ponudu. Da kupim hašiš. Odbio sam, ali na ubedljivu sugestiju prodavca sam povukao dim iz njegove lule da vidim šta on to ustvari nudi.

Sledeće čega se sećam je da sam PREPEŠAČIO more između ostrva i luke a potom i do hotela, gde sam se idućeg jutra probudio.

Oko deset ujutru nas je čekao povratak u Kamerun ali sa međusletanjem u gradu Lome u Togou, o kome je upravo govorio spiker na CNN-u, nešto sam načuo da su proteklog vikenda bili izbori. Opšte poznata činjenica je da se u ovom delu Afrike posle svakih izbora zarati. Nemoguće da nas šalju na bombe. Valjda naši poslodavci znaju šta rade!

U najboljem slučaju nastaviće se...

moj tekst u FAME magazinu

Post je objavljen 13.02.2008. u 23:07 sati.